Ženska seksualnost u Lorkinim romansama (2) - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Ženska seksualnost u Lorkinim romansama (2)

Literatura

Ženska seksualnost u Lorkinim romansama (2)

Prevodilac Roman Balvanović preveo je i uradio komentare za tri romanse Federika Garsija Lorke iz zbirke Ciganski romansero, koje obrađuju temu ženske seksualnosti.

Ove nedelje vam predstavljamo prevod i komentar romanse Ciganka monahinja.

 

CIGANKA MONAHINJA

 

Tišina kreča i mirte.

Posvud šlez, trave mirisne.

Monahinja šeboj veze

na đerđevu žute svile.

Do sedam duginih ptica                                   5

leti kroz svećnjake sive.

Crkva brunda iz daleka

ko medved kad se izvrne.

Kako veze, kako ljupko!

Na đerđevu žute svile                                     10

ona želi da izveze

cveće svoje mašte žive.

Gle od šljokica i vrpci

suncokreta, magnolije!

Kakvi šafrani i lune                                         15

na prekrivaču za mise!

Pet grejpfruta šećere se

ukraj obližnje kuhinje.

Pet gorkih Hristovih rana

ubranih kraj Almerije.                                     20

Dva jahača u galopu

u očima monahinje.

Konačni prigušen uzdah

zadiže joj košuljice.

Motreć oblake i brda,                                      25

daleke i nepomične,

slama se srdašce njeno

od šećera i vrbine.

Sa dvadeset sunca iznad,

kakve strme li ravnice!                                    30

Kakve reke strmoglave

njena mašta razabire!

Ali nastavlja sa cvećem

dok svetlost, s vetrom što vije,

na rešetkastom prozoru                                 35

šahovske figure miče.

 

 

 

KOMENTAR.

 

1-5. Manastirsko dvorište, belo okrečenih zidova, sa oblikovanim ukrasnim žbunjem od mirte, mrče. Monahinja je Ciganka: šeboj je žut ili žuto-crvenkast, što su tipične ciganske boje. Sedam duginih ptica je metafora duge.

19-20. Hristove rane (Tropaeolum speciosum) vrsta je ukrasne biljke sa lepim crvenim cvetovima.

21-22. Konjanik je zapravo jedan, samo što se odslikava u oba oka. Metafora konjanika je polivalentna. Može se tumačiti kao njeno maštanje o nekom konkretnom, recimo o čoveku u koga je nesrećno zaljubljena, koji je u brdima i na konju, nekom krijumčaru, bandolerosu, odmetniku, zbog koga se ona i zamonašila. Ali više u skladu sa celokupnom slikom je objašnjenje da je u pitanju neko imaginaran, koga samo zamišlja.

23-24. Ovaj stih potvrđuje da se radi o ekstatičnoj erotskoj želji, žudnji (Grisela Garin ovo tumači kao orgazam, ali metafora je dovoljno neodređena da omogućava i drugačije timačenje, naime to da se radi samo o nerazrešenom uzbuđenju. Ova dilema, međutim, za smisao celokupne slike nije od naročitog značaja).

25-28. Ciganka pati što je zatvorena u manastirkim zidovima. Manastirski zidovi su oklop njenog nezadovoljenog libida. Vrbina, verbena, limun-verbena, vrlo je aromatična i miriše na limun. Limun je tradicionalni simbol ljubavi u poeziji flamenka i andaluzijskom folkloru.

36. Svetlost, koja pravi sliku šahovske ploče na rešetkastom prozoru manastira, ovde je simbol zarobljene erotske strasti, žudnje.

 

SIŽE. Mlada Ciganka zamonašena je u nekom manastiru, gde u prelepom cvetnom ambijentu tihog manastirskog dvorišta provodi svoje duge sate vezući i maštajući o ljubavi ili o nekom konkretnom čoveku. Ovo razmišljanje joj polako raspaljuje maštu i ona dolazi u stanje vrlo snažne erotske i emocionalne napetosti, nakon čijeg razrešenja ona nastavlja da veze dalje, pomirena sa beznadežnim utamničenjem svoje mladosti.

 

TUMAČENJE. Pejzaž cele pesme prekriva bogato izatkan prekrivač mirisnog i lekovitog bilja - mrča, šlez, mešavina začinskih trava, šeboj, suncokret, magnolija, grejpfrut, vrbina, sve cveće snažnih, jasnih, jarkih boja i trave opojnih, primamljivih mirisa: slika probuđenih čula već je tu. Ciganka monahinja je u ovom aspektu, moglo bi se reći, prava Flora, boginja cveća i proleća, boginja plodnosti i obnove života. Boginja Flora tka proleće, i ova pesma na početku izgleda kao personifikacija proleća. Ali kakvog proleća, kakvog buđenja?

Konjanik na konju, o kojem monahinjlja fantazira, u svakom slučaju je nekonkretan, bez imena i obrisa, ali njegov konj je stvaran: karakterističan oblik za simbolizaciju nagonskog, erotskog. Stoga je proleće metafora buđnja erosa. Poslednji stih međutim daje ključ ze razumevanje šireg psihološkog konteksta. Svetlost, simbol erosa, nije slobodna kao što je to vetar u romansi Lepotica i vetar, već leži u rešetkama - baš kao i monahinja. Ponovo, dakle, imamo motiv neoslobođenog, neostvarenog, frustriranog erosa, kao i u prve dve pesme Romansera. Lepota manastirskog dvorišta, sa svim svojimraskošnim cvećem i mirisima, metafora je ženske lepote, ljubavi i erosa. Ali avaj, ova lepota je nevidljiva i nedodirljiva jer je zatvorena u manstir, ova ljubav i čarolija erotskog i stvaralačkog je samo potencijalna – odatle monahinjin duboki uzdah koji joj zadiže bluzu pri pomisli na ostvarenje svojih maštarija. Ta misao joj zadiže bluzu”, čime otkriva svoje želje, ali samo to i ništa više: ona nastavlja da veze cveće. Ovo cveće koje ona veze, njeno lično cveće, nije stvarno, živo cveće koje je stvarno okružuje, nego samo vezeno, ono dakle samo podseća na stvarno i - ništa više. Ono stvarno (ona sama) zarobljeno je unutar manastirskih zidina. Moglo bi se stoga reć da ova romansa psihološki govori o nerazvijenoj, neostvarenoj, zarobljenoj polnosti. Proleće njene polnosti ostaje zarobljeno unutar tvrdih zidina.

Za razliku od romanse Lepotica i vetar, gde devojka beži od suočenja sa vlastitom polnošću i odbija da se inicira u svet polno zrelih osoba, ovde monahinja ima obrnutu vrstu problema: njen eros jeste probuđen, ona ga prihvata ali ne može da ga ostvari. Njeno ograničenje dakle nije psihološke, već socijalne prirode, društvo je to koje, u širem smislu shvaćeno, to ne dozvoljava frustrirajući tako njenu seksualnost. I bez obzira na različite uzroke u ova dva slučaja, radi se o istoj posledici: frustraciji. Ovo je jedan od dominirajućih psiholoških motiva u Lorkinom Romanseru.

 

 

Autor teksta: Roman Balvanović

Autor fotografije: www.wikipedia.com