Ženska seksualnost u Lorkinim romansama - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Ženska seksualnost u Lorkinim romansama

Literatura

Ženska seksualnost u Lorkinim romansama

Prevodilac Roman Balvanović preveo je i uradio komentare za tri romanse Federika Garsija Lorke iz zbirke Ciganski romansero, koje obrađuju temu ženske seksualnosti.

Narednih nedelja imaćete prilike da čitate po jednu romansu i njen komentar, a za početak uživajte u pesmi Lepotica i vetar.

 

Napomena: Namena ovih komentara nije da se komentarišu svi stihovi, jer je to drugde već urađeno. Takođe, cilj nije da se pobroje sva postojeća tumačenja, koja su brojna i poznata. Cilj je da se daju samo neophodni komentari i nova tumačenja. Što se tiče komentara, oni su dati samo uz one stihove gde je to neophodno, pre svega radi objašnjenja manje poznatih detalja, zatim radi razjašnjavanja zapretenijih metafora i mogućih tumačenja, i na kraju radi ukazivanja na folklorne motive povezane sa pesmama. Ostali stihovi nisu komentarisani. Za svaku romansu dat je na kraju najpre kratki siže, a zatim i tumačenje u skladu sa pogledom na Lorkinu poeziju kakvo je izneseno u predgovoru.

Čitaocu: Nezahvalno je, a možda i nepotrebno, komentarisati poeziju. Posebno se to odnosi na Lorkinu poeziju jer njegov umetnički postupak podrazumeva apstrakaciju, naime odbacivanje nebitnih elemenata stvarnosti kako bi se od preostalih, onih najbitnijih, napravila poetska slika čiji su ideja, ton i osećanje oslobođeni nepotrebih detalja, jasni i stoga razumljivi drugim podnebljima i kulturama: to je on što je, na kraju, i čini univerzalnom. I zaista, i bez naročitih objašnjenja, Lorkina poezija je kod nas pola veka bila izuzetno popularna, što samo svedoči da su je ljudi u najbitnijem razumeli i doživeli. I to je bez sumnje ono što je najbitnije. I ako je to sve tako – a jeste – umesno je onda postaviti pitanje: čemu onda služi objašnjavanje ovih ionako odbačenih detalja, i čemu objašnjavanje nekih metafora? Prvi odgovor bi bio: ničemu. Moguće je, i lepo je, čitati Lorku i uživati u njegovoj poeziji bez ikakvog, podvlačim ikakvog objašnjenja.

Tako je, možda, čak i lepša, jer je ne okivaju, ne prizemljuju, ne sputavaju objašnjenja. U svakom slučaju, ono prvo čitanje i treba da bude takvo: bez čitanja komenatara, tečno, 'u cugu', sa slobodnim asocijacijama i spontanom maštom. I ovde sada dolazimo do odgovora zašto služe komentari: oni služe kod drugog čitanja. Ovo se tiče teorije otvorenog dela Umerta Eka, koja kaže da čitalac ima od nekog dela toliko više, koliko mu je jasniji kontekst, koliko više zna. Informacije sadržane u komentarima čine upravo to, popunjavaju prazninu koja po prirodi stvari postoji kod čitalaca iz drugih podneblja i iz drugog vremena. Takođe, osvetliti neku zapreteniju, složeniju metaforu, znači samo uputiti čitaoca u način piščevog stvaranja metafora, kako bi se bolje i punije razumele – i ništa više. Ovakvo drugo čitanje sa komentarima neće pokvariti slobodne asocijacije i boje izazvane prvim čitanjem bez komentara, stoga su one u ovom smislu samo mala pomoć koja ne ruši nespornu lepotu i magiju Lorkine poezije.

 

LEPOTICA I VETAR

 

Lepotica stiže bijuć

svoj mesec od pergamenta,

uskom stazom vodozemnom

od kristala i lorbera.

Bežeći od dobovanja,                                       5

noćna tišina bez zvezda

pada tu, gde more huči

i noć punu riba peva.

Karabinjeri spavaju

na vrh visokoga brega,                                    10

čuvajući bele kule

gde su stanovi Enleza.

A Cigani na obali

dižu, iz svog veselja,

kućice od morskih školjki                                  15

i grana bora zelena.

 

*

 

Lepotica stiže bijuć

svoj mesec od pergamenta.

Videvši je podiže se

vetar što nikad ne drema.                                20

Gorostas San Kristobal, go,

prepun nebeskih jezika,

motri devojku što svira

slatke gajde kojih nema.

Devojče, daj da zadignem                                25

halje tvoje, da te gledam.

Za prste mi stare pruži

plavu ružu tvojih bedra.

Baca daire i beži

lepotica preplašena.                                        30

Vetar – pastuv progoni je

isukana mača vrela.

Huči more sve to jače.

Maslina je prebledela.

Pevaju flaute senke                                         35

i uglačani gong snega.

Devojko, beži devojko

od progona zelen-vetra!

Devojko, beži devojko!

Eno, vidi ga gde vreba!                                   40

Satir bledunjavih zvezda

i palacavih jezika.

 

*

 

Lepotica, prestravljena,

tamo gore povrh jela

ulazi u belu kuću                                             45

gde živi konzul Engleza.

Uzbuđeni povicima

evo tri karabinjera,

crnih stegnutih plaštova,

kapa nabitih na čela.                                        50

Cigančici Englez pruža

šolju punu mlakog mleka

i čašicu nudi džina,

ali ona i ne gleda.

I dok kroz plač tim ljudima                               55

svoj doživljaj ispoveda,

ploče crepa kamenoga

razdraženi grize vetar.

 

 

KOMENTAR.

1-4. Staza vodi od mora do brda (odatle je 'vodozemna'). Sam Lorka je za ovu romansu rekao da obrađuje 'mit plaže Tartesosa' (Tartesos je antička feničanska kultura u oblasti današnje Andlauzije). Devojka igra uz daire.

13-14. U toku je neka proslava. Zeleni bor, a odatle i zelena boja, u narodnom folkloru Andaluzije simboliše sreću.

16. Zelena boja je ovde simbol radosti. Demofilo beleži sledeću peteneru: Naslonih se na zelen bor/Da vidim hoće li me utešiti/I bor zelen zaplaka/Uplakana me videvši.

20. Nagonsko je uvek prisutno i ono predstavlja vitalan element Lorkinog shvatanja stvaralaštva.

21. San Kristobal, ili San Kristobalon, odnosno sveti Hristifor, u španskim katedralama česta je freska, obično velikih dimenzija, na kojoj se prikazuje kako prenosi dete - Hrista preko reke. Ali ovde Lorka nema na umu njegov hagiografski lik, već njegovu renesansnu figuru - mišićavog, kao od brda odvaljenog gorostasa koji u pesmi simbolizuje neobuzdanu erotsku, stvaralačku energiju. U andaluzijskoj tradiciji takođe je postojalo verovanje u oplodnu moć vetra i oluje.

23-24. Bludne fantazije.

28. Ženski polni organ.

32. Erekcija vetra – mužjaka podseća na falusne simbole prastarih religija.

35. Aluzija na boga Pana (Griselle Garin, ibid.)

37. Glas trećeg lica, pesnika, ima funkciju iskazivanja aktivne uloge posmatrača, gledaoca, odnosno hora u starogrčkim dramama. Još jedan dramski element u Romanseru.

38. Ovde je zelena boja u funkciji simbola plodnosti. Ali i zelena, kao i bela boja, na drugim mestima nosi različito značenje. Up. Romansu mesečarku.

50. Kape su nabijene nisko, skoro preko očiju, dakle ništa ne vide, ne razumeju devojku.

58. Metafora nezadovoljenog polnog nagona.

 

SIŽE. Lepu devicu presreće neobuzdani vetar-mužjak i traži od nje da mu se poda. Prestrašena, ona odbija i beži. Vetar je progoni a devojka se sklanja u kuću u kojoj žive Englezi.

 

TUMAČENJE. Celim tokom romanse javlja se snažna dihotomija imeđu polnosti, erosa, nagona sa jedne strane (more, ribe, dobovanje, jezici, golo telo u erekciji, ujedanje), i hladnoće, bespolnosti, racionalizma, sa druge strane (Englezi i njihovo nerazumevanje devojčinog stanja, karabinjeri koji spavaju, kuća na vrhu). Ovaj konflikt, međutim, ostaje nerazrešen do kraja. Ovde se radi o pesničkoj viziji neuspešno obavljenog obreda ženske polne inicijacije, odnosno o defloraciji (u Romansi lune, lune radilo se o muškoj inicijaciji, takođe neuspešnoj). Viktorijanski Englezi simbolišu erotsku hladnoću, polnu neoslobođenost, racio, i devojka se pred neobuzdanim naletom erotskog, nagonskog, skriva u sigurnu kuću racionalizma. Dubina je tipičan simbol podsvesnog, nagonskog. Lepotica stoga beži u kuću ''na vrhu brda'', dakle pod zaštitu svesti, racionalnog. Cela romansa je u tonu snažne erotizacije i plodnosti, polnog buđenja. Ona je pesnička slika bajke Lepotica i zver. Ali lepotica ovde nije uspela da pretvori zver vetra u pitomog mladića. Inicijacija je dakle, kao i kod dečaka u prvoj romansi zbirke, neuspela, što indirektno govori o izvesnoj frustraciji Lorkinoj u ovoj sferi, o čemu svedoči i poslednji stih ove romanse. Zanimljivo je, poređenja radi, ovde navesti tumačenje Botičelijeve slike Alegorija proleća: 'Zefir, ugrizajući martovski vetar, otima i obljubljuje nimfu Hloris, kojom se zatim ženi i pretvara je u boginju proleća, večnu obnoviteljku života koja razbacuje ruže po zemlji' (Capretti, Elena (2002). Botticelli. Giunti Editore Firenze Italy). Ovo tumačenje zasnovano je na petoj knjizi Ovidijevog speva Fasti (Praznici), gde se opisuje kako je šumska nimfa Hloris gola šetala šumom i privukla prvi prolećni vetar Zefir. Zefir ju je pojurio i, nakon što ju je silovao, ona se pretvorila u boginju cveća Floru. Ovidijev spev navodi da je 'do tada ceo svet bio u jednoj boji'. Jasno je da je reč o zelenoj boji (od Hlora je izvedena reč hlorofil). Stoga je Zefir na Botičelijevoj slici upravo zelenkaste boje - baš kao i Lorkin zeleni vetar San Kristobalon. 

 

 

Autor teksta: Roman Balvanović

Autor fotografije: seriouslyspain.com