Umetnost putuje od Verakrusa do Srbije - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Umetnost putuje od Verakrusa do Srbije

Hilo serbio-hispano

Umetnost putuje od Verakrusa do Srbije

Pablo Munjos (Pablo Muñoz), veoma mlad i ambiciozan slikar i vajar iz Verakrusa u Meksiku, od oktobra 2013. postaće student Akademije lepih umetnosti u Novom Sadu.

Susreli smo se nakon njegove poslednje izložbe u Verakrusu i neposredno pre njegovog puta u Srbiju, kada je Pablo za Refleho otkrio kako je došlo do neobične kulturne povezanosti između dveju geografski udaljenih zemalja iznoseći nam svoje utiske i očekivanja u vezi sa našom zemljom.

 

Kako si se odlučio upravo za ovu karijeru i kako vidiš svet umetnosti u današnje vreme?

Odlučio sam da ukoliko se posvetim nečemu za čitav život da će to biti nešto kreativno. Naravno da sam u početku imao nedoumice, jer svet umetnosti nije jednostavan, međutim misao da neko može biti ograničen da radi istu stvar bez ikakvog vida slobode nikada mi se nije dopadala. Pre gotovo tri godine počeo sam da stvaram i ide mi veoma dobro. Imao sam sreće da mi je dodeljena stipendija vlade Verakrusa da realizujem jedan od svojih projekata, moju drugu samostalnu izložbu koja se zvala Potrošna svest, pored nekih drugih nagrada i međunarodnih izbora. Kapric je moja treća samostalna izložba, a pored toga što je u pitanju „svet umetnosti“ koji je aktuelan na periferiji zemlje, a koji je veoma različit od onoga u Meksiko Sitiju, dobio sam veoma dobru reakciju na moje projekte umetničke instalacije. Nakon te poslednje izložbe nameravam da tražim nove horizonte da prikažem svoj rad u drugim gradovima van zemlje.

 

U čemu je, po tvom viđenju, suština Kaprica? Kakvu reakciju se nadaš da ćeš postići kod publike?

Kapric je projekat umetničke instalacije kojim sam želeo da izazovem fizičku i emocionalnu reakciju kod publike, pozivajući ih da uplove i prožive intenzitet belih čaršava gde mogu pronaći predmete koji se povezuju sa detinjstvom, da stvorim dašak nostalgije kroz ono što posmatraju dok slušaju muzičko delo koje je komponovala moja dobra prijateljica i muzičarka, Rakel Eskobar. Nadam se da se posetioci neće zadržati na posmatranju, već da će se združiti unutar dela, da će se poigrati ili samo ispružiti unutra kako bi uživali u ambijentu, da će činiti šta žele ali da će stvoriti odnos sa izložbom i sa sobom poneti prijatno iznenađenje.

 

U septembru ćeš po drugi put posetiti Srbiju. Kako je nastala ta interesantna i neuobičajena umetnička razmena između Srbije i Verakrusa? Ko su bili začetnici?

Bio sam u Srbiji leta 2012. godine kako bih učestvovao u tri umetnička simpozijuma. Moj boravak je bio ugovoren od strane mog profesora vajarstva na Univerzitetu Verakrusa, Uroša Ušćebrka i Marka Lađušića, profesora na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Pored toga, moje putovanje odigralo se pod pokroviteljstvom institucije gde studiram, Univerziteta Verakrusa. Taj pokret meksičkih umetnika koji dolaze u Srbiju kako bi učestvovali u simpozijumima započet je pre više godina, a dosta kolega uspešno je učestvovalo učvršćujući postepeno veze između dve nacije.

 

Koji je najsnažniji utisak koji ti je ostao u sećanju nakon tvog prvog učešća u umetničkim radionicama u Srbiji protekle godine?

Verujem da je najvažnije to što sam se osetio kao kod kuće, ljudi su se uvek prema meni ophodili veoma prijatno i savršeno sam se uklopio u obavljanje određenih tradicionalnih obrazaca koje sam već dobro poznavao. Otišao sam iz svoje zemlje i po navici sam se predao uslovima za rad uz spokoj koji mi je neophodan.

 

Od oktobra postaješ student Akademije lepih umetnosti u Novom Sadu. Kakva su tvoja očekivanja?

Nadam se da će mi ići veoma dobro, ali istovremeno ne želim da očekujem ništa, smatram da gajiti previše očekivanja nije dobro, tako da bih radije ostao suzdržan i prepustio se iznenađenju. 

 

 

Autor teksta: Jelena Nađ; prevod: Marija Panajotović

Autor fotografije: Jelena Nađ