Snežana u španskoj nošnji - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Snežana u španskoj nošnji

Cine

Snežana u španskoj nošnji

Nekada davno, krajem XIX veka, pojavio se nemi film. Dok su se na projektoru ređale pokretne slike, publika je nestrpljivo sedela u bioskopskoj sali i, najčešće uz pratnju klavira, gledala nemi film. Razvoj tehnologije možda jeste potisnuo tu formu izražavanja na filmu, ali nije uništio želju pojedinca da se okuša i u tom domenu.

Sniman u crno beloj tehnici, “Snežana” (Blancanieves) nas magično vraća u prošlost i u zlatno doba nemog filma. Radnja je smeštena u 1920. godinu, taj posleratni period kada je korida u Španiji bila na vrhuncu. Režiser Pablo Berger (Pablo Berger) preuzima osnovnu nit iz bajke, ali veze priču o španskoj kulturi i njihovoj tradiciji.

Trupa od sedam patuljaka-toreadora spasila je mladu devojku. Kada otkriju da ona ima prirodan dar za koridu, odlučuju da ona krene sa njima na turneju po Španiji. Zovu je Snežana, po istoimenoj priči. Ono što još ne znaju je da je ona zapravo Karmen, ćerka slavnog toreadora, koji je posle borbe sa bikom Luciferom ostao paralisan, a zatim i gubi ženu na porođaju.

Ispostavlja se da je njena životna priča veoma slična Grimovoj bajci. Ono što krasi ovu melodramu je to što se Pablo Berger lukavo poigrava idejama iz Grimove priče i kasnije Diznijeve verzije. Kod Diznija, kada Snežana ostane sama u šumi, njoj životinje pomažu da se u divljini snađe i da ne ostane sama, dok je kod Bergera obrnuto - nakon što Snežana nadmudri bika umesto njegovog stradanja vidimo kako se u prepunoj areni vijore bele zastave i moli za njegovo pomilovanje. To okretanje ka humanosti Berger koristi da ukaže na kompleksnost same borbe i gorčinu svakog rata. Gladijatorske scene su upečatljivo snimljene, a Bergeru su kao inspiracija poslužile scene iz Drezerovih, Hičkokovih, Bergmanovih i Bunjuelovih filmova.

Imperativ nemog filma je u ekspresiji glumaca, a krupnim kadrovima naglašavaju se emocije likova. Mala Karmen (Carmen) koju tumači Sofija Orija (Sofía Oria) ima anđeosko lice, koje sa lakoćom može da pokaže svu iskrenost i nevinost mladosti. Odrasla Karmen (Makarena Garsija, šp. Macarena García) ima predivne oči koje reflektuju njena osećanja i unutrašnja previranja, dok Enkarta (Encarta) - čiji lik glumi Maribel Verdu (Maribel Verdú), već poznato lice na filmu (Panov lavirint, šp. El laberinto del fauno; I ja tebi kevu, šp. Y tu mamá también) ima oči samo za slavu, prestiž i pezose.

Mračan svet dobra i zla iz priče braće Grim dobija romantičarsku reinterpretaciju. Berger redukuje bajku i iznosi svoje tumačenje o ljubavi i mržnji, solidarnosti i zavisti, sreći i patnji. Od bika u ulozi Lucifera koji se plezi u areni, do bika koji zastaje pred suzama jedne devojke - sve su to sitni simboli koji su proizvod umetničkog izraza i pokušaja da se produbi radnja filma. Kod njega nema mesta ni za klasično, čarobno ogledalce, već provera nečije unutrašnje lepote stiže na naslovnoj strani ženskog magazina. Preokret na kraju je efektan i očaravajući. Poslednja scena je vrhunac inovativnosti. 

Partitura Alfonsa de Vilaljonge (Alfonso de Vilallonga) veličanstven je dodatak ovom nemom filmu. Simfoničan orkestar služi da izrazi dramsku radnju, dok je pomoću ritmičnog tapšanja proizveo zvuk flamenka i tako obojio ovo delo španskom folk kulturom. Film je vođen oštrim okom čuvenog Kiko de la Rica, poznatog španskog direktora fotografije.

Ono što čini Bergera izuzetnim rediteljem jeste činjenica da je je veoma temeljno radio na ovom filmu. Stilizovao je bajku i obukao Snežanu u špansku nošnju. Jeste da je osam godina utrošeno u realizaciju ovog projekta, ali je film 2013. godine pokupio deset Gojinih nagrada, uključujući i onu za najbolji film. Nažalost, biva zanemaren od Američke akademije i ostaje u senci Glumca, koji je 2011. godine uzeo brojne nagrade i prvi vratio nemi film u bioskope. Međutim, odziv gledalaca je svedočanstvo da u eri 3D tehnologije još uvek ima mesta za neku drugu dimenziju koja probuđuje maštu.

I tako je nemi film nastavio da živi. Ono što on sadrži jeste ta internacionalnost jezika. Reči nam nisu potrebe da bi se dočarale emocije i razumeo magičan jezik glume i vešto ispričane priče. 

 

Autor teksta: Ivana Dobrić