Slike bola i ljubavi Fride Kalo - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Slike bola i ljubavi Fride Kalo

Arte

Slike bola i ljubavi Fride Kalo

„Ja nikada nisam slikala snove. Ja slikam samo sopstvenu stvarnost.”

Magdalena Karmen Frida Kalo Kalderon (Magdalena Carmen Frida Kahlo Calderón), žena koja je zadužila svet svojim bićem i svojom hrabrošću. Žena koja je istovremeno plesala sa životom i smrću, smejući se sa životom, a podsmevajući se smrti. Žena koja je shvatila da protivrečnosti ne postoje, da postoji samo jedinstvo ljudskog. Jadna i raskošna, povlašćena i uskraćena, svetica i raskalašna, telesna i duhovna, imala je sve i ništa.

U državi razorenoj građanskim ratovima i nemaštinom, u roditeljskoj kući, poznatoj kao Plava kuća (La casa azul), 6. jula 1907. godine rodila se Frida Kalo, dete Meksičke revolucije, koja će svoje rođenje i život podrediti borbi za Meksiko i koja će vratiti slavu meksičkom nasleđu kroz svoju umetnost: na njenim slikama će preovladavati izrazito svetle boje i pojavljivaće se dramatičan simbolizam karakterističan za meksičku kulturu, a ona će uvek biti obučena u prepoznatljive folklorne duge suknje sa pregršt nakita. Svoju ljubav prema otadžbini i revoluciji, konačno, pokazaće tako što će 1910. godinu, godinu početka revolucije, preuzeti i slaviti kao godinu svog rođenja, da bi se njeno ime povezivalo sa revolucijom, iako je, zapravo, rođena tri godine ranije.

Bila je kći Matilde Kalderon Gonzales (Matilde Calderón González), katolikinje rođene u braku između Špankinje i Indijanca, i Giljerma Kala (Guillermo Kahlo), fotografa, Jevrejina čiji su preci došli iz Austrougarske i Nemačke, pa je krajem tridesetih godina, u vreme uzdizanja nacionalizma, Frida svoje ime pisala kao Frieda, kako bi naglasila svoje nemačko nasleđe, a sa jasnom aluzijom na nemačku reč frieden, koja na tom jeziku znači mir. Bila je treća od četiri devojčice rođene u Kojoakanu (Coyoacán), selu na periferiji Sjudad de Meksika (Ciudad de México). Sa šest godina je obolela od poli virusa koju je jednu njenu nogu načinio tanjom od druge, što je kasnije krila nošenjem dugih suknji. Pretpostavljalo se da boluje od dečje paralize, pa je tako lepa devojčica Fridita brzo postala Frida Drvena Noga među svojim vršnjacima. Ipak, ona nikada nije gubila svoj duh i čak je ismevala svoju nemoć.

Godine 1922. Frida se seli u Sjudad de Meksiko gde pohađa nacionalnu pripremnu školu, državnu srednju školu čiji je program i cilj bio priprema učenika za upis na Medicinski fakultet. Bila je jedna od samo 35 devojaka u školi. U mladosti se pridružila grupi Kaćućas (Los Cachuchas), koju su činili prkosni i mladi ljudi rešeni da se podsmehnu svim „velikanima” svog vremena praveći razne smicalice. Tako je i upoznala svoju prvu ljubav, Alehandra Arijasa (Alejandro Arias), vođu Kaćućasa, ali samo na kratko, jer će ceo svoj život posvetiti samo jednom čoveku, Dijegu Riveri (Diego Rivera), kog je upoznala dok je radio mural za njenu školu. 

Frida je bila žrtva teške saobraćajne nesreće 17. septembra 1925. godine, u kojoj su se sudarili autobus u kom je ona bila i tramvaj. Slomljeni su joj kičma, vrat, rebra i karlica, levo rame zauvek iščašeno, jedna noga neizlečivo ozleđena, a kao vrhunac, šipka od tramvaja joj je prošla kroz leđa i izašla na vaginu. Zbog ovih ozleda Frida nikada neće postati majka i ceo svoj život provešće u nepodnošljivim bolovima. Za 47 godina života biće joj izvršene 32 operacije. Nakon nesreće Frida odustaje od studija medicine i potpuno se posvećuje slikarstvu. Sve je počelo kako bi prekratila vreme koje je morala da provede sa gipsom oko tela i kako bi odvratila misli od nesreće koja ju je zadesila. Njeni autoportreti su postali važan deo njenog života za ta tri meseca koja je provela nepomično. Njena rečenica „slikam sebe jer sam osoba koju najbolje poznajem” odražava kako njenu umetnost, tako i duševno stanje u kom se nalazila u tim teškim trenucima. Fridina dela često su bila strašna slika gorkih životnih iskustava, preživljenog bola i patnje, problematičnog braka, bolnih pobačaja, bezbrojnih operacija i krvi koja se prolivala na ulicama njenog voljenog Meksika. Od 1944. bila je primorana da nosi osam različitih korseta; visila je okačena naglavačke, naga, kako bi ojačala kičmu. Godine 1953. Amputirali su joj nogu zahvaćenu gangrenom.

„Slikam sebe jer sam osoba koju najbolje poznajem.“

U tim najtežim trenucima utehu pronalazi u ljubavi prema Dijegu Riveri, i kaže: „I dalje imam želju da se ubijem. Dijego je taj koji me sprečava i moja sujeta koja me navodi na pomisao da bih mu mogla nedostajati. On mi je to rekao i ja mu verujem. Ali nikada u životu nisam više patila. Sačekaću malo.” Još kao neafirmisana umetnica, Frida je prišla Dijegu, kome se mnogo divila kao muralisti, i zamolila ga da pogleda njen rad i kaže joj ima li svrhe da se bavi slikarstvom. On je odmah prepoznao njen ogroman talenat i neponovljiv slikarski izraz. Ohrabrivao je njen umetnički razvoj i započeo romansu sa Fridom. Venčali su se 1929. godine, uprkos protivljenju njene majke. Kasnije, ona je priznala da su joj se u životu dogodile dve nesreće – tramvajska nesreća i nesreća zvana Dijego Rivera. Njena ljubav prema njemu bila je nesumnjiva, dok je on njoj bio neveran. Sam je priznao da što je više voleo Fridu, više je želeo da je povredi. Ona mu je uzvraćala brojnim ljubavnicima i ljubavnicama. Među mnogima bili su i Lav Trocki i Žaklin Lamba, supruga pesnika nadrealiste, Andre Bretona. U leto 1933. Frida i Dijego će se razvesti jer ju je on prevario sa njenom mlađom sestrom, Kristinom, da bi se 1940. ponovo venčali. Drugi brak je bio podjednako buran kao i prvi. Nakon njene smrti Dijego je rekao da je, tek pošto je ona zauvek otišla od njega, shvatio koliko ju je voleo. Svoj intimni zapis dnevniku posvećen njemu, Frida završava rečima: „Zašto ga zovem moj Dijego? Nikada nije bio, niti će biti moj. On je svoj.”

„Zašto ga zovem moj Dijego? Nikada nije bio, niti će biti moj. On je svoj.”

Frida je tokom svog života i svojim delima dizala glas protiv prirode američkog društva, jer nije mogla da se pomiri sa nepravdom da su strahote koje su Amerikanci, kao prototip kapitalističkog društva, činili, uključujući genocid nad Indijancima, pustošenje i pljačku njihove zemlje, eksploataciju radnika i nasilje po velikim gradovima, jednostavno izbrisane iz istorije SAD-a i zamenjene idiličnom, nestvarnom slikom. Zbog toga se posvetila komunizmu. Njena privrženost revoluciji, komunizmu i Partiji postala je gotovo neraskidiva sa njenim životom, a političku viziju je delila i sa Dijegom.

Frida Kalo je umetnica života. Ona ga živi strasno i bez ograničenja, i pored svega i svih koji su u tome pokušavali da je osujete. Poseduje ogroman smisao za humor i inteligenciju koji se ogledaju u dinamičnim i pronicljivim dosetkama kojima je njen život bio obeležen. Uspomena na nju je uspomena na srdačnu i dragu osobu i, napokon, srećnu uprkos patnji. Glas joj je bio, po svedočenju svih koji su je poznavali, dubok, buntovan, isprekidan grlenim smehom i psovkama. Gajila je veliku ljubav prema kafanama i vašarskim šatrama. 

Izlagala je u Parizu, Njujorku, Bostonu, a njena prva samostalna izložba bila je tek 1953. godine u Galeriji savremene umetnosti Lole Alvares u Sijudad de Meksiku. Među njenim delima izdvajaju se: Dve Fride, Drvo nade, ostani uspravno, Leteći krevet, Šta sam sve videla u vodi,

Autor teksta: Katarina Gligorić

Autor fotografije: Google images