Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Predgovor monografije

Enfoque

Predgovor monografije

Predstavljamo vam prevod predgovora prve antologije savremene srpske poezije na španskom jeziku čija je autorka naša višegodišnja saradnica Silvija Monros-Stojaković

Srbija: višak oprečnih informacija, manjak dubinskih znanja i saznanja.

Srbi: Južni Sloveni koji su na Balkanskom poluostrvu prihvatili hrišćanstvo, izabravši vremenom Pravoslavnu crkvu. Julijanski kalendar. I ćirilično pismo.

Srbija: „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu,“ rekla je Desanka Maksimović, prvosveštenica srpske poezije XX veka.

Srbija se nalazi na jednom od dva poluostrva preko kojih je, sa juga, u Evropu stigla druga velika civilizacija: islamska. Krem ove civilizacije stigao je na Iberijsko poluostrvo i susreo se sa vizigotskim društvom koje više ništa nije imalo sa Senekom i ostacima Rimske Imperije. Na Balkansko poluostrvo stigli su, takoreći, ostaci pomenute civilizacije, koji su se u Srbiji susreli sa jednim visokorazvijenim društvom, pre svega kada je reč o duhovnim vrednostima na dvoru Nemanjića u ranom srednjem veku. Zakon spojenih sudova.

Svakako, bilo je prisutno još mnogo drugih uticaja u ovoj ruži vetrova na kojoj je smeštena Srbija. Ta raznovrsnost se ogleda čak i u arhitekturi njenih različitih oblasti, kojima su često zajednička jedino razaranja koja su prouzrokovana spolja. Sa druge strane, i sami Srbi su često išli u inostranstvo da bi stekli obrazovanje, pogotovo nakon prosvetiteljske misije Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, reformatora srpskog jezika i pisma, tako da su tri glavna puta obrazovanja prolazila kroz Moskvu i Sankt Peterburg, Berlin i Minhen, Pariz, i ponovo Pariz, mada su i Beč i Budimpešta takođe imali udela u ovom procesu emancipacije, koji je započeo od predgrađa jedne prave imperije gradova, ulica i škola, kao što je to bilo u Austrougarskoj u doba Habzburga, došavši preko Semlina[1] ili Zemuna do Beograda, i do druge obale Dunava. Tako je Beograd bio, kako tokom prethodnih vekova, poslednja prestonica te Srbije srednjovekovnih kraljeva i sveštenika,  tako i potonjih državnih zajednica, u čijem sklopu su bile i druge pokrajine, prvenstveno slovenske.

Srbija je, uprkos svemu i pre svega, zemlja u kojoj se pesnička tradicija negovala i pre nego što se usmena poezija zapisivala, premda nije uvek bilo prilike da se štampa- pa čak ni nakon otkrića štamparije...  Srbija: zemlja pesama ukorenjenih u sopstveno narodno biće; zemlja epskih ciklusa od pre i posle istorijskog Kosovskog boja 1389. godine. Zemlja fresaka, manastira i deseteraca; zemlja besmrtnih pesnika, od anonimnih do onih ovenčanih slavom koja prelazi sve reke i teritorijalne granice.

Postoji jedan multiverzum kojem svako od nas ima pristup onoliko koliko sopstvenim pozivom ume da ga otkrije bližnjem; u našem zajedničkom plaču; u našem zaprepašćenju, koje jedva da se ispoveda u književnosti. Reč je o svetu poezije, u kojem je pesnikova jedina otadžbina jezik, kako je govorila velika ruska pesnikinja Marina Cvetajeva, koja isto tako govorila da je prevod jedne pesme zapravo dvostruki prevod, isto kao kod Platona, koji je smatrao da je svet samo bleda imitacija sveta ideja. Štaviše, Marina je govorila da pesnik, stvarajući stvarnost koristeći reči, zapravo, ne zna za jezik. Zna samo za stanja duše. Stanje biti ili ne biti. Može biti da se težina tih stanja duše merila gramima, kao dva plus dva. Još jedna metafora, poput trave rekao je na sebi svojstven način jedan od autora koje u ovom prestižnom izdanju želimo da predstavimo čitaocima iz zemlje kojom su, umesto reka, nekada kuljali najveći pesnici celokupne književnosti. U kojoj i dalje ima glasova koji nas navode na zajednički odjek.

U ovom Uvodu bi bilo poželjno reći da nas je u ovom, maltene prvom predstavljanju savremene srpske poezije na španskom, kao takve- srpske, ne više jugoslovenske, vodila zamisao da ponudimo, u izboru neizostavnih predstavnika jednog raskošnog višeglasja savremene srpske poezije, koje obuhvata bogat niz različitih glasova koji, svaki na svoj način, opisuju jedan uzvišeni luk, od lirskog minimalizma do ironičnog i autoironičnog stava, prelazeći preko refleksivnog izlaganja, svakodnevnog jezika, kao i poetike društvenog odgovora, ujedno i metafizičke. U pojedinim pesmama se ne može protumačiti tačno značenje svakog stiha- suštinski eteričnog i, stoga, neizrecivog rečju- alatkom kojom se „ja“ svakog pesnika gradi od svoje prvobitne tišine- ali je upravo ta neuhvatljivost značenja ono što nam omogućava da u čudesnu svakodnevnicu unesemo velike, naizgled neprimetne čarolije, poput pozdrava vetra na obalama Dunava. Na primer, u nekim pesmama izraz je namerno abrazivan. Nasuprot tome, deluje kao da označava mudrost dosegnutu putem jedne vrste intimnog kvijetizma. Ali, ispod površine, svom snagom nade, izbija ovaj krik nežnosti; ova izvesnost umeničkog dela; ovo, kao što smo rekli, zajedničko priznanje samoj poeziji. Sledeći tu ideju - poezije kao takve - u isto vreme smo pokušali da izbegnemo sindrom telefonskog imenika i njegovih opštepoznatih podataka, uglavnom izlišnih, barem što se tiče datuma i naslova brojnih zbirki pesama, iako su se mnoge pesme u prevodu već pojavljivale u značajnom broju antologija. U ovom slučaju, hteli smo sve karte da bacimo na ovu celokupnu sadašnju raznovrsnost glasova koji odzvanjaju po svim kontinentima, ne uznemiravajući čitaoca, koga pozivamo da polako, sam, otkriva lepotu u pesmama. Stoga, čak i u beleškama o piscima, ne samo da smo skratili njihove, katkad zadivljujuće, katkad neverovatne biografije, nego smo se u potpunosti suzdržali od bilo kakvog dodatnog komentara, kao i od svakog tipa interpretacije ili procene vrednosti.  Hteli smo, od početka, da se svaki pesnik predstavi sa dve ili tri pesme po sopstvenom izboru.

Pomenuti princip selekcije nije zapravo ništa drugo do lični osećaj onoga ko je na sebe preuzeo odgovornost da izvrši taj odabir, imajući u vidu izazov koji je takođe obuhvatao i zadatak da svaka pesma na najbolji mogući način funkcioniše u prevodu. cvećem, neki sa slavnim osobama. Dakle, to ne znači da mimo ovog izbora nema mnogih drugih pesnika sjajnog umetničkog pečata.

Ostavićemo za drugu priliku klasike nekih podjednako modernih vremena. Potpuno alternativne. Najnovije na srpskoj književnoj sceni.

Sada bi bilo pogodno da pojasnimo definiciju ove poezije o kojoj već pričamo kao o jednom od najviših ostvarenja srpske kulture, imajući u vidu da su u izbor ušli i jedna Japanka i jedna Argentinka katalonskog porekla. Kao i srpski pesnici koji danas žive u Kanadi, Francuskoj, Egiptu ili Nemačkoj. Kao što se jedan pesnik, odrastao u jednoj novoj državi- na primer, Bosni i Hercegovini, u kojoj se, uzgred, pokušava sprovesti politika bratsva i jedinstva, koja je kao projekat propala u nekada multietničkoj, multireligijskoj i multirasnoj Jugoslaviji, i dalje oseća kao pesnik. Tako što piše i misli na srpskom, ma gde bio. Srpska poezija su mirisi i boje, vezane za jedno prijateljsko drvo, kao za uspomene iz detinjstva. To je ista zemlja: biti i bivstvovati sa drugima i sa samim sobom. U jednoj neizvesnoj kući; u jednoj bezuslovnoj kući. U poeziji.

Zahvalnost svima bez čije bi pomoći i doprinosa ova knjiga vrlo teško nastala dolazi, po običaju, posle svega. Odnosno, posle pesama, hronološki poređanih, koje obuhvataju period duži od četvrt veka: ima skoro isto pesnika koliko i godina. Koliko suštine u svakom trenutku!

Ta zahvaljivanja dolaze nakon jedne moje pribeleške. Koliko trenutaka u jednoj boji! Jedan od tih trenutaka je i ovaj izbor, koji zapravo nosi naslov po stihu jedne od svojih pesnikinja.

 



[1] Austrijski naziv za Zemun.

 

Autor teksta: Silvija Monros Stojaković. Preveo: Stefan Bondžić