Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Povratak u doba narodnih heroja

Cara a cara

Povratak u doba narodnih heroja

Preko 1700 Jugoslovena učestvovalo je u Španskom građanskom ratu 1936-1939, a više od 700 ih je izgubilo život. Šta je navelo te požrtvovane ljude da daju svoje živote u jednoj dalekoj zemlji, i kako im je Španija izrazila zahvalnost?

Udruženje jugoslovenskih dobrovoljaca španske republikanske vojske osnovano je 1946. godine u Beogradu, s ciljem  da očuva uspomenu na naše sunarodnike koji su dali svoj doprinos antifašističkoj borbi u Španiji, boreći se na strani legitimno izabrane vlade španske republike, kao i na njihove saborce iz čitavog sveta. Pre dve godine, nakon što nas je napustio i poslednji interbrigadista sa ovih prostora, organizacija menja naziv u Udruženje Španski borci 1936-39 (Asociación brigadistas yugoslavos 1936-39), i osim rodbine jugoslovenskih „dobrovoljaca slobode, okuplja sve zainteresovane koji svojim aktivnostima nastoje da podsete na žrtve, motive i ciljeve angažovanja u, kako kaže predsednik ove organizacije, „pokretu solidarnosti bez presedana u poznatoj istoriji”.

Sa predsednikom Udruženja, sociologom Milom Petrovićem, razgovarali smo o tradiciji hispansko-srpskih odnosa, nezaceljenim ranama španske istorije, ali i moralnim vrednostima jednog vremena.

Vi ste bili u kontaktu sa mnogim jugoslovenskim dobrovoljcima koji su bili učesnici Španskog građanskog rata. Kako su oni opisivali svoja iskustva i šta ih je navelo da se bore za jednu daleku državu, o kojoj tada nisu mnogo znali?

S jedne strane, radilo se o odbrani samostalnosti Španije i prava španskog naroda da ima vladu kakvu želi. To je očigleno bila pobuna profašističke i fašističke orijentacije, jer je general Franko (Francisco Franco) imao podršku Sila osovine, fašističke Italije, nacističke Nemačke i donekle Portugala. Dakle, ovi događaji su od samog početka bili internacionalizovani i ljudi koji su dolazili u Španiju nisu samo dolazili da brane suvereno pravo Španije, već ih je tamo vukla snažna želja, iluzija, nada i uverenje da se tu iskušava izgradnja jednog drugačijeg sveta, utemeljenog na solidarnosti, jednakosti i slobodi u punoći njenog značenja. Te snažne ideje upravo i mobilišu ljude. Oni su imali svest o tome da je fašizam jedan pokret koji želi da se nametne svetu i da ga treba zaustaviti u Španiji kako ne bi išao dalje. Dakle, boreći se u Španiji, oni su mislili da se bore i za svoju zemlju.

S druge strane, reč je o ideji o univerzalnom bratstvu i borbi za slobodu, ma gde ona bila ugrožena. Ta ideja činila je irelevatnim sve nacionalne i rasne razlike. Sve to govori o visokom moralnim vrednostima i integritetu tih ljudi. Španija je odigrala veliku ulogu u njihovim životima kao nešto fundamentalno za njih same. Koča Popović, recimo, kaže da ga je pretvorila od jednog slobodnog lebdećeg intelektualca u borca revolucije, dok mi je Lazar Udovički rekao da mu je doček u Španiji šezdeset godina nakon rata nešto najlepše što je doživeo.

Šta nam još možete reći o profilu tih ljudi, iz kojih društvenih slojeva su mahom poticali?

Bilo je među njima najviše radnika, prevashodno rudara. Samo je jedna četrvrtina stigla iz Jugoslavije, jugoslovenski dobrovoljci su stizali iz svih krajeva sveta, iz 24 zemlje planete, pretežno iz Francuske, Belgije, SAD-a, Kanade. Bilo je i intelektualaca, studenata – najpoznatija je studentska grupa koja je stigla iz Praga, u kojoj su bili i Lazar Udovički, Branko Krsmanović,  Lazar Latinović, Veljko Vlahović... Prosečna starost interbrigadista bila je 25-35 godina, najmlađi su imali 16 godina, bilo je lekara, žene su odlazile kao bolničarke… Mnogi su želeli da odu, ali su organizovanim akcijama sprečeni.

Na koji način je Španija ukazala zahvalnost jugoslovenskim dobrovoljcima, s obzirom na to da je ona strana na kojoj su se oni  borili izgubila taj rat?

Ne zna se za one koji su učestvovali na drugoj strani, iako su postojala desničarska glasila u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, koja su iskazivala podršku Franku. Vlada Republike je obećala špansko državljanstvo dobrovoljcima slobode, da će ih španski narod prihvatiti kao svoje sinove. Naravno, trebalo je puno godina da prođe da bi se to obećanje ispunilo.  Kada smo bili 1996. godine u Španiji, tada su još mnogi Španski borci bili među nama, na hiljade mladih ljudi nas je dočekalo sa ogromnim žarom. Dakle, šezdeset godina nakon rata, dvadeset godina nakon smrti diktatora, našao je španski kortes (skupština, prim. aut.) snagu da donese jedan akt kojim je ukazao poštovanje i priznanje dobrovoljcima internacionalnih brigada, donevši odluku o davanju prava na državljanstvo. Istina, nijedan jugoslovenski dobrovoljac to nije prihvatio, jer bi morali da se odreknu svog državljanstva da bi dobili špansko, ali je, ipak, to za njih bila velika počast. Tek kasnije je ta odluka bila oslobođenja tih restriktivnih elemenata. Pokazalo se da njihova borba i njihove žrtve, uprkos porazu Španske republike, nisu bili uzaludni. Oni su možda poraženi, ali njihove ideje nisu.

Frankov režim je 40 godina nastojao da zataška brojne činjenice vezane za taj period. Koliko mi danas zapravo znamo istinu o Španskom građanskom ratu?

Istina izlazi na videlo, iako je taj proces išao sporo jer je institucionalno bilo sprečeno da se otkrivaju činjenice, trebalo je vremena da ljudi savladaju strah posle kolosalnih ruševina i žrtava koje je rat za sobom ostavio, pošto je čitava intelektualna scena osiromašena. Franko je vladao despotski, gvozdenom pesnicom i čizmom, sve do 1975. godine. Tranzicija je dovela do prelaska na demokratski sistem, ali se sada dobro vidi da je u tom sistemu postojao jedan usađen demokratski deficit koji sprečava Španiju da danas izađe iz jedne strahovite ekonomske i političke krize. Čak i u vreme prve socijalističke vlade (1982-1996), ustanovljen je taj pakt ćutanja i zaborava, da se ne otvaraju rane i da se to ostavi za njima. Rekao bih da ta borba za povraćaj istorijskog pamćenja najsnažnije kreće početkom ovog veka i tada u Španiji niču brojne organizacije koje zahtevaju punu istinu o građanskom ratu, za rehabilitaciju žrtava i protivnika režima, za finansijsku nadoknadu, itd. Tako da je poslednjih deset godina špansko društvo u prilici da sazna gotovo punu istinu o tome što se događalo, dosta je knjiga napisano, filmova urađeno. Jedini problem je taj što Španska država ne ide u tom procesu do krajnih konsekvenci.

Da li Udruženje sarađuje sa sličnim organizacijama iz drugih država koje su dale doprinos borbi za špansku slobodu i demokratiju?

Imamo blisku saradnju sa udruženjem Arhiv rata iz izgnanstva iz Madrida (Archivo guerra y exilio), koje je nastalo 1997. godine i koje radi na prikupljanju dokumentacije vezane za Španski građanski rat, a koje obuhvata skoro sve zemlje iz kojih potiču interbrigadisti. Zatim, sa Nacionalnim arhivom Katalonije smo prošle godine napravili izlozbu pod nazivom “Mračna komora Katalonije 1936-46”. Imamo kontakt sa francuskim udruženjem, sa pojedincima iz Francuske i Španije. Jedan francuski istoričar mlađe generacije je ove godine odbranio tezu od hiljadu stranica na Sorboni o jugoslovenskim interbrigadistima, što govori o tome kako naši borci zavređuju pažnju i drugih istraživača i nakon toliko decenija.

 

Španski kralj Huan Karlos (Juan Carlos) odlikovao je 2006. godine, povodom proslave sedamdesetogodišnjice početka građanskog rata, tadašnjeg predsednika Udruženja Lazara Latinovića (1915-2006) Ordenom za građanske zasluge, kao čin priznanja njemu i svim jugoslovenskim interbrigadistima za doprinos borbi za slobodu i demokratiju. Lazar Latinović, poslednji Španski borac na pomenutoj funkciji, dva puta je ranjavan u Španiji, nakon pada Barselone 1939.  godine postaje pripadnik čuvenog francuskog Pokreta otpora, a decenijama po završetku Drugog svetskog rata obavljao je diplomatske misije u Moskvi, Buenoj Airesu, Briselu Tokiju i Stokholmu.
Učešće naših sunarodnika u španskom građanskom ratu bilo je i tema domaće kinematografije. Gospodin Petrović preporučuje čitaocima Refleha sledeća ostvarenja: Španija naše mladosti iz 1967. godine reditelja Zdravka Velimirovića, Povratak u Španiju Dejana Kosanovića, koji kamerom prati prvi povratak naših interbrigadista nakon 40 godina na mesta na kojima su se borili, kao i Nestanak heroja reditelja Ivana Mandića, koji govori o promeni ulica u Beogradu koje su nosile imena antifašističkih boraca, čime se potiskuje sećanje na borbu i borce protiv fašizma.

Autor teksta: Ivana Petronijević