Par reči o poeziji Hose Emilija Paćeka (2) - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Par reči o poeziji Hose Emilija Paćeka (2)

Literatura

Par reči o poeziji Hose Emilija Paćeka (2)

Meksički pesnik Ali Kalderon kratko komentariše delo Hosea Emilija Paćeka putem njegovih tema i formi.

Pesme u vidu razglednica

 

Čini mi se da se u ovoj kategoriji predstavljaju Paćekove pesničke sposobnosti sa svim svojim sjajem i sposobnošću. U pitanju su tekstovi sa najvećom dozom umetnosti i najbolje ostvareni od čitavog njegovog dela. Ovaj tip poezije kao da se ogleda u par stihova pesme „Koga interesuje“: A mí sólo me importa el testimonio/ del momento inasible. U Otići češ i nećeš se vratiti susrećemo se sa delom „Pregled vida“. Tamo pronalazimo „Odu“, „Zoru u Montevideu“ i „Svitanje u Buenos Ajresu“, tekstovi u kojima se otkriva jedan „flash“ poezije, pesme svetlog tona i veoma jasne:

 

Baja la primavera al aire nuestro.
Invade
con sus plenos poderes al invierno.
Todo lo redescubre y lo ilumina.
Brota del mar.
Es Dios o su emisario.

 

„Oda“ jeste jedna emotivna pesma, maestralna i mistična, u kojoj, ponovo, visoko prisustvo otvorenih vokala (a,e) stvara u stihovima svetlost.

 

„Svitanje u Buenos Ajresu“ (Rompe la luz celeste./ Se hace el día en la plaza San Martín./ En cada flor hay esquirlas de cielo), nam ostavlja pesnički jezik koji se održava na mekoj i laganoj teksturi stihova da bi se stvorio osećaj nežnosti. Prisustvo likvidnog „l“, u prvom stihu (Rompe la luz celeste), postiže ovu glatkost. Od „Zore u Montevideu“ (La noche se deshace lentamente en la luna/ que avanza llena de claridad) uviđam da ne postoji nikakva svest o jeziku koji se koristi. Reč „llena“ (puna) se tumači, na nivou senzibilnosti, kao groteskna u odnosu na ostatak diskursa, u pitanju je jedna nepravilnost značitelja ili načina izražavanja. Iz tih razloga mi deluje da je Hose Emilijo Paćeko, kada je u pitanju forma, a rečima Damasa Alonsa, pesnik i više nego čisto zamišljen, intuitivan. Ova divna intuicija duha za finesu se vidi, kao nigde drugde, u najemotivnijem od svih čula „Pahulje snega iznad Vivenhoa“.

 

  

Entrecruzados
                                  Caen,
Se aglomeran
                                   y un segundo después
se han dispersado.
                                   Caen y dejan caer
a la caída.
                              Inmateriales
astros
                 intangibles.
Infinitos
                     planetas en desplome.

 

Intertekstualne pesme

 

Udaljeni donekle od inherencije umetničkog teksta i pesničke funkcije jezika, ove pesme dosežu lepotu, i rečima Rolanda Bartesa, u vidu citata:

 

¿Cómo podría explicar Las soledades,
concentrarse en Quevedo, hablar de Lope
si en vez de alumnas tiene ante sus ojos
(con permiso de Heine y de sus clásicos)
la rosa, el sol, el lirio y la paloma?

 

Epigrami

 

Emotivni tekstovi, napeti, pre svega kratki i oslobodioci velike energije. Pesme u kojima je, citirajući Borhesa, emocija ono najvažnije:

 

Quintio y Vatinio dicen que mis versos son fríos.

Quinto divulga en estrofas yámbicas
los encantos de Flavio.
Vatinio canta
conyugales y grises placeres.

Pero yo, Claudia,
No he arrastrado tu nombre por las calles y plazas de Roma.
Y reservo mis ansias
a las horas que paso contigo.

 

I izgleda da  teme variraju na isti način kao i kod Katula: Amo y odio. Tal vez me preguntéis por qué/ No lo sé, sólo sé que lo siento y que sufro. Na taj način, kod Paćeka imamo:

 

I
Cuando los dos estemos muertos
nada habrá de estas rosas
ni de estos versos.
Mientras dure el amor
ámame, entonces.

 

5
Para que en la montaña tu recuerdo quedase
un manantial purísimo consagré a tu memoria.
Hoy en el manantial medran los sapos
y sólo prueban su agua los mosquitos.

 

Pesme o estetskom promišljanju

 

U pitanju su pesme veoma zanimljive jer predstavljaju kritiku pravila, sveta književnosti i piščevog poziva. Neke od pesama ovog tipa su: Todo poema es un ser vivo:/ envejece o Todos somos poetas de transición:/ la poesía jamás se queda inmóvil.

 

Nostalgične pesme

 

Deluje mi da u najboljim trenucima Paćekove poezije vlada nostalgija. Dovoljno je samo navesti kao primer: “Omaž u čast otrcanosti” i, zašto da ne, „Drugi omaž u čast otrcanosti“.

 

Dóciles formas de entretenerte, olvido:
recoger piedrecillas de un río sagrado
y guardar las violetas en los libros
para que amarilleen ilegibles.

Besarla muchas veces y en secreto
en el último día,
antes de la terrible separación;
a la orilla
del adiós tan romántico
y sabiendo
(aunque nadie se atreva a confesarlo)
que nunca volverán las golondrinas.

 

i:

 

Me preguntas por qué de aquellas tardes
en que inventamos el amor no queda
un solo testimonio, un triste verso.
(Fue en otro mundo: allí la primavera
lo devoraba todo con su lumbre.)
Y la única respuesta es que no quiero
profanar el amor invulnerable
con oblicuas palabras, con ceniza
de aquella plenitud, de aquella lumbre.

 

Tekstovi koji razumeju svog čitaoca, koji uspevaju da ispune najveću obavezu umetničkog teksta: da dirnu u dušu. I možemo se u ovom trenutku setiti Bodlera kada je govorio da je nostalgija izvor svake iskrene poezije. Deluje mi kao materijal za kritiku u Paćekovom delu siromašnost konstrukcije, pogotovo upoređivanje. Gotovo jednodušno korišćenje priloga „kao“ (como) čini primitivnom njegovu sintaksu. U poeziji ovog pesnika je veoma važna, pored ostalog, kandenca, ritam, muzika. Uglavnom stil Hosea Emilija Paćeka sačinjava diskurs putem jedanaesterca. Sedmerci su takođe veoma česti. Ovaj metar se koristi na veoma efikasan način, iako u pesmama koje bismo mogli da izostavimo, jedanaesterac postaje bezizražajno klasicističko klepetanje. Ritam je ključan kod Paćeka jer daje pesmama dubinu i očiglednost. U maestralnoj pesmi „Elementi noći“ uočavamo da, na primer, nakon jednog simetričkog udvajanja, muzika koja nastaje jeste deo sedmerca: Bajo el mínimo imperio que el verano ha roído/ se deshacen los días. Postoji puna svest o muzici u tekstu. Ovo se uočava, najpre, u proznim pesmama; svaki tekst odaje osećaj sirovosti i potpunosti, sve se uklapa, nema krnjih rečenica, srž svakog stiha širi poeziju pesme:

 

Pripadam jednoj eri begunaca, svet koji nestaje pred mojim očima.

Koračam zemljom koju su vetrovi i oseke razjeli pre nego što je mogao da se podigne njen inventar.

Iza mene ostaju ruševine čiji sjaj moje oči nikada nisu videle. Gradovi koje je džungla pojela, sluzavo kamenje u kojima me ne prepoznajem.

 

I ostaje nam jedino da se pozovemo na ono od Damasa Alonsa: „Reči u transu ritma pridobijaju čudne značenjske mogućnosti“.

Ako je danas komplikovano govoriti o velikim pesnicima i možda bi bilo prigodnije da govorimo o velikim pesmama ili o velikim trenucima u pesmama, možemo uživati u najsvetlijim tačkama Paćekovog dela. Navodim neke:

 

• Bajo el añil del alba flota en su luz/ la camelia recién abierta./ No tiene aroma, sólo es resplandor.
• De repente es azul este verdor pulido por la lluvia.
• Bajo el cuerpo de lumbre ella es el sol./ Su resplandor la atrae y la convierte en ceniza.
• Qué armonía y plenitud tienen los cuerpos dorados,/ vibrantes en un segundo de dicha orgásmica.

 

Nakon kratkog leta prepoznavanja i uzbuđenja, verujem da poezija Hosea Emilija Paćeka, jeste naravno na visini svog renomea. U brojnim njegovim pesmama sam našao emociju koju očekujem od poezije zato što, kako je rekao T. S. Eliot, „ukoliko nas jedna pesma dirne to je značilo nešto, možda nešto važno, za nas, a ako nas nije dirnula, kao pesma nema smisao“.

Autor teksta: Ali Kalderon (Alí Calderón) prevod: Dušan Milosavljević

Autor fotografije: Alí Calderón