Pako de Lusija, univerzalni Andalužanin - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Pako de Lusija, univerzalni Andalužanin

Música

Pako de Lusija, univerzalni Andalužanin

Flamenko je, bez sumnje, jedna od umetnosti koja je morala da se izbori sa mnogim predubeđenjima koja su gušila njegov razvoj i dalje širenje.

Koliko god prkosili tom, nažalost, rasprostranjenom magnetnom polju predrasuda, neretko, često i nesvesno, ne umemo da mu se odupremo. Prevazići predrasude imperativ je današnjeg društva već godinama unazad, a imajući u vidu njihovu duboku ukorenjenost, taj zadatak ostaće jedan od najvećih izazova i nadolazećim generacijama. Danas, u dominantno globalizovanom, multikulturalno obojenom društvu, ne čudi činjenica da je upravo folklor izrazito izložen predrasudama zbog svog lokalističkog karaktera. Stoga se vesnici narodne umetnosti u ovom modernom dobu suočavaju sa poteškoćom – kako ukazati na to da narodna zaostavština nije nužno separatistička i da joj je čak možda i svrha da slavi samu sebe, a ne mesto iz kojeg je potekla? I što je bitnije, da je rada da sarađuje i da se stapa sa drugim sebi sličnim oblicima?

Flamenko je, bez sumnje, jedna od umetnosti koja je morala da se izbori sa mnogim predubeđenjima koja su gušila njegov razvoj i dalje širenje. Pre svega, zato što je vremenom pretvoren u brend prepoznatljivosti i tako postao duboko vezan za španski nacionalni identitet. Odmah nailazimo na paradoks – iako će tako i ostati, sama suština flamenka jeste fuzija, mešanje arapske, indijske, kastiljanske, jevrejske, romske i drugih kultura; ipak, nepravedno je stekao jednoobrazni atribut čisto španske umetnosti. Dalje, dugo se flamenko izvodio za pripadnike određene klase, mladiće i dame iz visokog društva koji bi ih anagažovali po potrebi za zabave i proslave, pa bi tako flamenkisti s početka veka bili pandan našim trubačima, skupini naizgled prosečno talentovanih ljudi kojima je jedini cilj da svojom muzikom samo zabave. Osim toga, nebrojene su pogrešne slike o flamenku gde je to uglavnom i najčešće ples, uz pratnju pevača ili pevačice koja prvom prilikom zapeva tužbalicu, jer flamenko navodno nije tematski raznolik. S vremena na vreme u muzici naiđe neko ko promeni sve, neko ko vidi sve ono što drugi do tada nisu videli i Pako de Lusija je bio jedna od tih osoba”, rekao je jednom Pako Penja, čuveni flamenko gitarista. I zaista, da nije bilo Paka de Lusije, slika o flamenku ne bi se promenila i verovatno se ne bismo ni trudili da tražimo i vidimo ono što je ispod površine.

Kako je sam jednom prilikom naveo, nije imao svest o odjeku onoga što je radio. Da li je to činio iz skromnosti, stidljivosti ili smernosti, vrlina koje su isijavale iz njega svakom javnom prilikom, nije ni važno, jer njegovo nasleđe zaslužuje daleko više stranica nego što će zauzeti ovaj kratak tekst. Preokrenuo je iz korena viđenje flamenka, doprineo prepoznavanju gitare kao vodećeg instrumenta u izvođenju flamenko muzike, napravio svojevrsnu revoluciju uvodeći perkusije, formirajući sekstet, nastupajući sa Kamaronom, nakon toga sa Alom di Meolom i Džonom MekLaflinom (premda je kasnije izjavio da prema njemu džez i flamenko ne idu ruku pod ruku). I još mnogo toga. Društvo hispanista je u dve prilike emitovalo dokumentarac o njegovom životu u kom virtuoz lično govori o svom životu i iznosi evoluciju sopstvenog stvaralaštva. Ono što je, međutim, njegova najveća zasluga jeste razbijanje predrasuda preoblikovanjem flamenka upoznajući ga sa drugim vrstama, pri tom ne uzimajući ono suštinski, folklorno od njega.

Mnogi muzičari morali su da se bore sa identitetom umetnosti kojom su se bavili. Uzmimo primer muzičara sa hispanskih područja – Astor Pjacola i njegova revolucija tanga kroz bandoneon; ovde se može povući paralela sa De Lusijom zbog eksperimentisanja sa džezom (u Pjacolinom slučaju, to je bio Džeri Mjuligan). Ako bismo putovali dalje, naišli bismo na Ravija Šankara, velikog indijskog sitaristu, zahvaljujući kome je indijska narodna muzika napustila granice te zemlje i postala poznatija širim masama. Zanimljivo je da je njegovim stopama krenula i njegova ćerka, Anuška Šankar, koja je objavila album na kojem kombinuje sitar sa zvucima flamenko gitare. Iz neizbežnog sveta zapadne muzike zvučna su imena Čarlija Parkera, Koltrejna, Majlsa Dejvisa. Ono što im je svima zajedničko jeste povratak tradiciji, njeno modernizovanje i odvažna odbrana iste kroz nezaboravna izvođenja.

Iako je uveo flamenko na velika vrata, Pako de Lusija uvek je sa ponosom isticao nepodnošljivu lakoću postojanja flamenka. Flamenko je kao disanje, toliko je lako; Flamenko je muzika koja nije išla u školu, proizlazi iz osećanja”, a svojim likom i delom stajao je iza toga i tako uspeo da je približi masama, uspeo je da nadahne buduće generacije gitarista da se bave flamenkom savetujući ih da gitaristi ne treba da uče, jer oni koji to čine previše mogu da ostanu sa maštom koja je ograničena teorijom” i upozoravao je na opasnost koja postoji od muzike koja se pravi kako bi se dopala drugim muzičarima.

Nas koji se muzikom ne bavimo profesionalno podstakao je da o flamenku više istražujemo i uvidimo koliko je zapravo slojevita umetnost i na kakve su se sve načine ljudi bavili flamenkom. Kroz tekstove flamenko pesama pevači su izražavali svoje nezadovoljstvo fašističkom Španijom, promovisali poeziju čuvenih pesnika poput Lorke, Gongore, Keveda, Borhesa. Inspirisani De Lusijom, mnogi su se osmelili da flamenko upoznaju i zaljube u druge artističke forme. Kolarčevu zadužbinu dva dana zaredom napunio je već pomenuti Pako Penja. Nijedan flamenko spektakl nije prošao neopaženo na našim prostorima; suvišno je pomenuti da ljubitelji muzike gitariste iz Alhesirasa nisu propuštali priliku da ga čuju uživo. Pako de Lusija je utro put prema znanju i skinuo senku koju je bacao turistički marketing, ukazavši nam na to da je flamenko daleko više od brenda prepoznatljivosti Španije. Kao kada kroz Astora Pjacolu počinjete da otkrivate bogatstvo tanga, tako i Pako de Lusija čini da želite da znate više o flamenku. I onda time obavljamo već pomenuti zadatak društva razbijanja predasuda i to radimo na najbolji način – učenjem i razumevanjem. 

 

Autor teksta: Tamara Nikolić

Autor fotografije: www.wikipedia.com