Ovo se ne oprašta? Ili ipak da? - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Ovo se ne oprašta? Ili ipak da?

Literatura

Ovo se ne oprašta? Ili ipak da?

Incest je tema koja zauzima značajno mesto u hispanoameričkoj književnosti. O incestu svakako nije lako govoriti, niti ga je lako prikazati – kako u knjizi tako i na filmu – ali hispanoamerički majstori nam pokazuju da je kršenje društvenih normi više nego inspirativno za umetnost.

 Ako bismo želeli da kažemo da je incest nešto što je oduvek bilo zabranjeno, pogrešili bismo. Dovoljno je da počnemo samo od Biblije i priče o Adamu i Evi, koja nije ništa drugo do jedan primer incesta, isto kao i Nojeva barka. Međutim, ako ostavimo biblijske priče po strani i zađemo u prvobitne zajednice, naletećemo na ista vrata. Viveiros de Kastro ističe kako je u ranijim civilizacijama incest bio normalna pojava, u Egiptu su očevi oduzimali nevinost svojim ćerkama, Inke iz Perua su se venčavale sa svojim sestrama. Sa razvojem civilizacije ide i zabrana incesta. Jedna od najznačajnijih studija na tu temi je Levi-Strosova, koja zabranom incesta objašnjava kako je čovek prešao put od prirode ka kulturi.

Efrain Kristal ističe kako je u hispanoameričkoj književnosti glavna tema incest, za razliku od evropske u kojoj je to preljuba. Da li je centralna tema ili ne svakako se ne može pouzdano reći, ali može se reći da je incest umnogome prisutan u hispanoameričkoj književnosti, a to ne samo u književnosti buma. Romantizam takođe neguje temu incesta, ali sa različitim završetkom, uvek nekom tragedijom kao cenom za kršenje društvene norme. Bum je drugačiji. Ranije epohe ostavljaju plodno tle za negovanje teme incesta, ali hispanoamerički bum iskušava norme, raskida sa tradicijima, društvenim, porodičnim, književnim. Ako je moguća revolucija u književnosti, zašto da ne i u porodičnim vrednostima?

Za antiburžoaske pisce, incest bi predstavljao neku vrstu izazivanja, zato što fizički odnosi između istokrvnika znače pobedu prirode nad društvenim normama. Silvija Gambaroto Muruseta ističe kako je željena osoba u američkoj književnosti sestra. Sestra je zamena za majku u smislu obožavanja i čistoće, ali se brat usmerava ka njoj kao sličnijoj po godinama i osećajnosti. Figura sestre se doživljava kao dopuna sopstvenog „ja“, kao duša, kao druga strana ogledala. Upravo tu drugu stanu sebe koju brat vidi u sestri je naglasio i Tomas Man u svom delu iz 1951. Sveti grešnik u kom kaže: „imao sam oči... samo za tebe, koja si na ovom svetu drugo ja, u ženskom obliku. Druge žene su mi čudne, nisu meni iste kao što si ti... sestro-grofice, moje slatko drugo ja, moja voljena.“

Roman Garsije Markesa Sto godina samoće idealan je primer incesta u književnosti. Zaplet započinje kad se venčavaju Hose Arkadio Buendija i Ursula Iguaran, uprkos tome što su rođaci. Oni, svakako, nisu jedini primer incesta u delu, tu su i sin Hosea Arkadija, koji se venčava sa svojom sestrom Rebekom, a Aurelijano Hose se zaljubljuje u svoju tetku Amarantu. Izmišljeno mesto u kom se radnja odvija, Makondo, biva kažnjeno zbog običaja venčavanja u okviru porodice i zbrisano je s lica zemlje. Makondov „pad“ predstavlja rezultat incesoidnih veza među njegovim stanovnicima. Kroz ceo roman njegovi stanovnici imaju želju za nekom vrstom ljubavne veze sa svojim rođacima ili članovima porodice, u potpunosti kršeći jednu društvenu normu. Ljudima vladaju njihovi hirovi i strasti, dok je društvena norma ostavljena po strani. 

Jedan zanimljiv slučaj incesta u delu je između Amarante i Aurelijana Hosea. On je za nju oduvek bio dete, međutim i njihova veza postaje ljubavna. Ovde se može povući paralela sa izlaganjima Kloda Levi-Strosa o ranijim društvima, u kojima se žena birala još kao izuzetno mala devojčica i na taj način smo dobijali veze u kojoj su dvoje istovremeno bili i supružnici, ali i roditelj i dete. Međutim, govoreći o incestu u Sto godina samoće, ali i o incestu uopšteno, ističe se i greška teologa u postavljanju same problematike. Naime, religija nije podvukla jasnu crtu između potrebe i povinovanja, te nije istakla zabranu incesta kao jednu društvenu potrebu radi prosperiteta i razvoja, nego je zabranu incesta nagoveštavala i nagoveštava kao moralni zakon.

Još jedan „majstor incesta“ bio bi Hulio Kortasar. Međutim, za razliku od Garsije Markesa, Kortasarov incest skoro nikad nije eksplicitan, čak bismo mogli reći da je analiza nekih pripovedaka u ključu incesta samo jedna od mogućnosti, ali da ne mora nužno da znači. Dve njegove pripovetke koje su obavijene velom incesta su Zaposednuta kuća i Zverinjak. U Zaposednutoj kući brat i sestra žive sami, već zašli u godine, odbijajući da nađu sebi para. Kortasar nam nigde ne pominje da između njih postoji bilo kakva veza, ali to može da se nasluti u primerima kao što su: „Zašli smo u četrdesete godine s neiskazanom mišlju da je ovaj naš jednostavan i tih brak između sestre i brata neizbežan svršetak rodoslova koji su zasnovali pradeda i prababa u našoj kući. “ U Zverinjaku je taj mogući incest još više u vazduhu, obzirom da naslućujemo da postoji određena vrsta napetosti između Nenea i Reme, brata i sestre. Tigar, kao jedan od protagonista priče, predstavlja ono što sprečava mogući incest, na kom više insistira Nene i čini da se Rema oseća kranje neprijatno, zbog čega joj na kraju pripovetke Neneova smrt dolazi kao olakšanje.

Kao što smo napomenuli, u navedenim pripovetkama incest je u naznakama, može se tako shvatiti, ali i ne mora. Kortasarovo delo, u kom je malo eksplicitnije pružena tema inesta, predstavlja njegova dramska poema Kraljevi. Delo koje oživljava mit o Minotauru na jedan novi način, ujedno je i delo ljubavi koju Arijadne oseća prema svom bratu: „Dođi, brate, dođi, ljubavniče na kraju.“

Nisu samo Garsija Markes i Kortasar obrađivali temu incesta. Ona se promalja i kroz druga brojna dela: Mario Vargas Ljosa je prilikom dobijanja Nobelove nagrade okarakterisan kao „Nobel incesta.“ Slučajno? Nikako. Njegov roman Tetka Julija i scenarista, koji je pritom delom i autobiografija, obrađuje temu incesta između Julije i njenog nećaka. Ni meksički pisac Huan Rulfo nije izbegavao incest. Proslavljeni roman o Meksičkoj revoluciji, Pedro Paramo, iako ne stavlja incest kao glavnu temu, provlači je kroz svoje stranice, dokazujući nam da jeste to ono što svakako prožima hispanoameričku književnost. Jasan je slučaj incesta između brata i sestre, koji žive u napuštenoj kući, i koje sreće glavni junak. Međutim, postoji i primer potencijalnog incesta između Susane San Huan i njenog oca Bartolomea San Huana, koji se može naslutiti u tome što ona odbija njegovo očinstvo i odbija da ga naziva ocem.

Iako smo samo pomenuli nekoliko dela, i to iz XX veka, incest nije strana tema i piscima XIX veka. Sesilija Valdes, Klorinda Mato de Tarner, Huan Leon Mera pisci su XIX veka koji i te kako uključuju temu incesta u svoja dela, ostavljajući piscima XX veka tle da naprave revoluciju.

Zanimljivo je kako je tema incesta izuzetno česta pojava u hispanoameričkoj književnosti, ali ako se povedemo time da ako je jedna tematika česta u jednoj umetnosti, znači da je i u drugoj, prevarili bismo se. Zašto? Zato što sa hispanoameričkim filmom nije takav slučaj. Zapravo, ne bismo mogli reći da ne postoje filmove iz Južne Amerike koji obrađuju incest, ali ta tema nije u tolikoj meri prisutna kao u književnosti, i pored toga, takvi filmovi nisu svetu poznati u toj meri kao hispanoamerički književnici koji su se bavili incestom.

Govoreći o incestu na filmu u Južnoj Americi, istakla bih tri filma: Žena iz luke (La mujer del Puerto), Blizanci (Géminis) i Spaliti brodove (Quemar las naves). Sva tri filma se bave incestom na drugačiji način. Žena iz luke je meksički film iz 1934. godine, koji je potom doživeo nekoliko rimejkova. Zaplet, a ujedno i rasplet, dešavaju se u poslednjim etapama. Između Rosario i njenog brata Alberta rasplamsala se romansa prilikom njegovog dolaska u luku. Međutim, zanimljivo je da oni nisu znali da su brat i sestra, jer su ceo život proveli razdvojeni. To, pak, ne menja činjenicu da se stvara veo greha i kršenja zakona oko njih. Iako nema svedoka, i iako nisu znali da su rod, krivica je sveprisutna i rezultira Rosarijinom smrću tako što se baca u more, dok Alberto ostaje plačući. Od sva tri filma, ovo je jedini sa smrtnim ishodom. Blizanci i Spaliti brodove su više psihološki produbljeni, posebno Blizanci. Argentinski film iz 2005. godine prati život porodice, u kojoj se brat i sestra blizanci zaljubljuju jedno u drugo. Porodica ima osećaj da se oni ne slažu, dok se zapravo dvoje mladih bore sa onim što osećaju svesni toga da je zabranjeno. Duboka psihološka borba u oboma se nastavlja čak i posle seksualne veze kojoj se prepuštaju, ali određen vid raspleta je neizbežan. Film kulminira majčinim saznjanjem o njihovoj vezi i njenim gubitkom razuma. Ostatak porodice ne saznaje ništa (osim drugog brata) i film nam ostavlja otvoren kraj, navodeći nas na razmišljanje o tome kako bi se incestoidna ljubav između brata i sestre mogla završiti. I na kraju, Spaliti brodove je meksički film iz 2007. Ovaj film obrađuje temu incesta kao jednu od tema, pored homoseksualnosti i opsesija. Takođe su u pitanju brat i sestra, sestra je opsednuta bratom. Međutim, Spaliti brodove više se bavi životom troje mladih ljudi, kao i pokušajima jednog tinejdžera da se pronađe. Incest kao tema provlači se u vidu sestrine opsesije, poljupca sa bratom, poljupca između dva brata. Za razliku od prethodna dva filma, Spaliti brodove ima relativno srećan rasplet, u kom svako od mladih iz porodice rešava da krene svojim putem.

Na kraju možemo sebi postaviti jedno iskreno i važno pitanje: kako to da i dalje toliko volimo tu književnost koja se u tolikoj meri bavi nečim što je nama kao civilizovanom društvu toliko odbojno? Možda odgovor leži u tome što u nekim delima incest ne dolazi toliko do izražaja, ili kao u Kortasarovom slučaju, zapravo možemo da izaberemo da li ćemo neko tumačenje prihvatiti u ključu incesta ili ne. Možda se odgovor nalazi u kazni koja stiže likove za moralno ili društveno ogrešenje. Međutim, kao jedna od najprihvatljivijih opcija mogla bi se istaći ta da smo u dubini duše sami svesni da postoje strasti koje ne mogu da se kontrolišu.

 

Autor teksta: Tijana Čupić

Autor fotografije: Google images