Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
O mom putovanju kroz Srbiju i Balkan (drugi deo)

Mi rincón

O mom putovanju kroz Srbiju i Balkan (drugi deo)

Mislim da sam u Beogradu prvi put video kako trolejbus i tramvaj prolaze jedan pored drugog i, zapravo, to je bio prvi put da sam video jedan trolejbus. Osim što ide na električni pogon, uopšte ne poznajem njegove prednosti i mane, ali mi je bilo vrlo upečatljivo da gledam kako prolazi kroz kružni tok pored tramvaja i drugih motornih vozila.

A kada već pričamo o saobraćaju, ispričaću vam svoje viđenje vožnje u Srbiji. Zaista sam primetio razliku u načinu vožnje u Srbiji i Španiji. Zbog prevelikog broja nastradalih u saobraćajnim nesrećama tokom manje-više zlatnih godina španske ekonomije, desila se prilično ekstremna promena u kulturi vožnje, koja je učinila da vozači budu oprezniji za volanom i da se smanji taj kobni procenat nastradalih. Kada otputujem u druge zemlje, uvek primetim veliku razliku u načinu vožnje njihovih stanovnika, a ovo mi je posebno privuklo pažnju na Balkanu, gde kao da nema mnogo kulture za volanom i gde kao da se vozi na jedan manje organizovan način (što se posebno da primetiti na ono malo kružnih tokova koliko ih ima u Beogradu).

Takođe sam želeo da prokomentarišem nešto što mi se čini kao jako važno, a to je srpski karakter. Imajući na umu da se pri generalizovanju često prave greške, ponekad i prilično velike, moram da kažem da su Srbi u nekim stvarima veoma slični Špancima. Mada je istina da je većina Srba koje poznajem imala kontakt sa španskom kulturom ili živela u Španiji, mogu da primetim da nisu mnogo slični drugim Slovenima koji žive u Centralnoj Evropi i koji su stidljiviji, mirniji i tišeg i manje veselog ponašanja i stava. Srbi su veseliji, živahniji, više Mediteranci, mada takođe i direktniji i iskreniji od nas. Ovo poslednje zapažanje je nešto što mi je na pameti poslednjih godina; ne znam da li je tačan, ali imam osećaj da sva ta prošla glagolska vremena i subjunktiv, koji uvodi hipotetičke i nerelane situacije ili izražava želje, a koje koristi španski jezik, među mnogobrojnim korisnim upotrebama, ipak često služe da na jednostavan način omoguće dvosmisleno izražavanje. Španski, uopšte uzev, teži da mnogo priča, a malo kaže i upotreba jezika (za onog koji razume sve njegove nijanse) lako zadobije ovu funkciju, što je nešto što sam primetio u komunikaciji sa prijateljima strancima i što pokušavam da kod sebe korigujem. Stoga, ovakvo ponašanje ljudi iz Srbije učinilo je da se iskreno osećam prijatno i kao jedan od njih. Takođe treba istaći ogromnu velikodušnost, što ne znam da li je nešto što je karakteristika samo mojih prijatelja ili Srba uopšteno, ali je ova osobina učinila da se osetim čak i bolje nego kod kuće.

Hrana mi je bila apsolutno preukusna. Sa velikom zastupljenošću mesa, na šta nisam navikao, ali preukusna. I moram da priznam svoju potpunu slabost prema kajmaku. Bila je ogromna greška što malo nisam poneo u Španiju. Svidelo mi se što se najraznovrsniji proizvodi, od kojih i neki sa mesom, mogu kupiti u pekari, jer ih možeš jesti u bilo koje doba dana. Nikom u Španiji ne bi na pamet palo da u podne uđe u pekaru i kupi nešto za ručak (još manje jer će svaka sigurno biti zatvorena u vreme ručka), dok je u Srbiji to potuno moguće i nešto što bih ja često radio i što bih voleo da je ostvarivo i u mojoj zemlji. Takođe mi je privuklo pažnju da se uglavnom ne pije voda ili druga pića tokom jela, kao i običaj da se popije čašica rakije pre jela. U Španiji, ako se pije, to se čini na kraju, punog stomaka. Vreme obroka u Srbiji je isto kao i u ostalim zemljama izuzev Španije, što me i nije iznenadilo, kao ni to što među alkoholnim pićima preovlađuju ona sa većim procentom alkohola. U Španiji se tradicionalno pije slabiji alkohol i ređe onaj koji se pije iz čašica. Alkoholna pića koja se ovde obično piju su vino i pivo. Mlađe generacije u Španiji piju žestinu, ali je to nešto što je potpuno zaprepašćujuće za starije, koji žestinu piju samo u posebnim prilikama.

Ovih dana otkako sam se vratio u Španiju imam osećaj da je ovde Srbija poznata pre svega zbog tri stvari: odličnog tenisera Novaka Đokovića (koga ovde veoma vole i cene, mnogo viže nego Rodžera Federera), spektakularne košarkaške reprezentacije i zbog rata devedesetih godina prošlog veka. Nije da me čudi da čujem i vidim koliko je rat još uvek prisutan, posebno u ljudima, ali je uvek potresno čuti njihove priče na tu temu. Podseća me na to koliko je Španski građanski rat prisutan u nama jer se uvek, kada se dublje uđe u razgovor, pojavi ta tema. Naježio sam se dok sam slušao neke od priča, posebno onu jedne od mojih drugarica o tome kako je, tada kao mala, imala tačno određeno šta treba da uradi u slučaju da počne bombardovanje, a njenim roditeljima se nešto desilo i ne vraćaju se. Baš u takvim trenucima, dok slušaš ovakve priče, shvatiš koliko su beznačajni bili tvoji problemi u detinjstvu i koliko su mali i ovi danas, kao i to koliko si srećan što živiš u periodu mira.

Nikada nisam imao dodira sa pravoslavnom verom i učinilo mi se veoma zanimljivo kako je ona povezana sa Srbijom i njenim ljudima. Takođe je interesantno koliko je pravoslavnih hramova novijeg datuma u Srbiji, dok u Španiji ne samo da se obično ne grade nove crkve, nego su i mnoge od onih postojećih prazne i napuštene od strane sveštenika i vernika. Posebno neverovatan mi se učinio hram Svetog Save, tako ogroman i impresivan dok stojiš ispred njega. Takođe je suživot katolika, pravoslavaca i muslimana u Bosni bio upečatljiv.

Kada sam bio izvan Beograda, divio sam se neverovatnim lepotama balkanskih sela i predela. To sam mogao da vidim pri putovanju iz grada u grad kako u Rumuniji, tako i u Bosni i Hrvatskoj, kao i korištenje tradicionalnih metoda na selu. Mećavnik, Višegrad, Trebinje, Mostar, Dubrovnik i Sarajevo su mi bili veličanstveni na različite načine, verovatno zbog toga što imaju strukturu, uticaje i elemente različite od onih koje poseduju gradovi kako u Španiji, tako i u zemljama koje sam ranije posetio. Ostaci rata u Bosni, visoki zidovi od sivog kamena u Dubrovniku ili Stari most u Mostaru neke su od stvari koje su mi ostavile najjači utisak. Ogromna Smederevska tvrđava jako me je podsetila na rimsku tvrđavu u Kardifu po mnogim svojim karakteristikama; nije li neobično da dva mesta toliko udaljena toliko liče? Obe su ponudile odbrambene bedeme i izdržale zub vremena, tako da izgleda da tu svoju izdržljivost duguju činjenici da su sagrađene baš onako kako jedna tvrđava treba da bude sagrađena da bi na odgovarajući način ispunila svoj zadatak.

Ne bih da propustim da kažem nešto o srpskom jeziku, pored onoga što sam već ranije govorio o ćirilici. Ovo je verovatno očigledno za čitaoca, ali srpski mnogo podseća na druge slovenske jezike. Kada sam svojim veoma oskudnim znanjem slovenskih jezika mogao da razumem reči i uočim sličnosti, one mora da su dosta velike. Dobro, ne smem da zaboravim da pomenem broj ljudi koji je znalo barem nešto španskog, očigledno iz telenovela i drugih televizijskih programa. I mada mi telenovele (od kojih mislim da većina i nije španska, nego latinoamerička) ne deluju kao način za širenje jezika na koji treba biti najponosniji, osećam se baš dobro zbog činjenice da se u jednoj zemlji, tako dalekoj od Španije, znaju španske reči i da su ljudi spremni da razmene nekoliko rečenica sa tobom sa ciljem da ih vežbaju. Od svih evropskih zemalja koje sam posetio, definitivno sam jedino u Srbiji naišao na ovakvu situaciju.

Moj povratak kući jedanaest dana kasnije bio je gorak zbog neverovatnih dana koje sam tamo proveo. Moje iskustvo u Srbiji je bilo veoma pozitivno i zaista sam se osećao prijatno i opušteno na jedan sveobuhvatan način koji se tiče cele zemlje, njenih običaja i opštih odlika, ali i na posebni, koji se tiče ophođenja mojih prijatelja i konkretnih osoba sa kojima sam provodio vreme. Učinio mi se iznenađujuć dobar tretman i ljubaznost na koje ovde nailaze stranci, pa tako i Španci, i osećao sam se veoma sigurno, prijatno i paženo. Bilo je to definitivno jedno veličanstveno i jedinstveno iskustvo za mene i, bez sumnje, već planiram da se vratim u nekom trenutku ne tako daleke budućnosti. Srbija zavređuje drugi put.

 

Autor teksta: Pedro Solera Rivas