Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
O mom putovanju kroz Srbiju i Balkan

Mi rincón

O mom putovanju kroz Srbiju i Balkan

Ovih dana, po povratku kući, moji prijatelji, poznanici i meni bliski ljudi me iznova i iznova pitaju jedno te isto pitanje: „Srbija? I zašto si otišao u Srbiju?“ i odgovor je vrlo jednstavan. Prvo i osnovno što me je tamo odvelo bila je želja da ponovo vidim moje mnogo dobre prijatelje, ali i potpuno i neizbežno utapanje u srpsku kulturu, običaje, gastronomiju i istoriju.

  Danas je došao taj trenutak. Jednog svežeg, ali ne i hladnog dana, uz neprekidnu kišu, pod zaklonom jednog kišobrana, boje crnog ćilibara. Kratak i skoro slučajan susret bio je tako tih, kao kada pero miluje fini somot, da je svima prošao skoro potpuno neopaženo, osim meni. Ali, u isto vreme, sa sobom je u mene doneo snažnu buru, poput električne oluje u kojoj munje i gromovi gromoglasno tutnje u erupciji svetla i zvuka koja bi prestravila i najhrabrijeg od svih junaka čiji su podvizi opevani u epskim pesmama. To se zbilo sa mojim nogama, koje su se ritmično kretale najbržim mogućim tempom, kako bi sve brzo prošlo. A ja, podignute glave i ukočenog, nepomičnog vrata, nastavio sam da pokušavam da je ne pogledam direktno. U međuvremenu, osećajući taj miris koji je nemoguće ne prepoznati kada si u gradu, srce nije prestajalo jako da mi lupa. Jedan oblak svežine spuštao se do dna mojih disajnih puteva. Činio je da u sebi osećam težinu, krivicu, krivicu mojih iskustava i avantura. Uopšte nije bio njen greh što su me koraci odveli tako daleko, što sam video toliko stvari... Prešavši most, nisam mogao da odolim i da ne okrenem glavu i ne pogledam je, sporo i stidljivo. Shvatao sam da ništa više neće biti isto. Bila je tamo, ispod mosta, kao što sam i očekivao. Reka Henil mi je uzvratila pogled. Kao da sam se predao, i uz osećaj sramote, ponovo sam pogledao napred. Moja glava i srce nisu prestajali da misle na ogromni Dunav...

 

 

 Ovih dana, po povratku kući, moji prijatelji, poznanici i meni bliski ljudi me iznova i iznova pitaju jedno te isto pitanje: „Srbija? I zašto si otišao u Srbiju?“ i odgovor je vrlo jednstavan. Prvo i osnovno što me je tamo odvelo bila je želja da ponovo vidim moje mnogo dobre prijatelje, koje sam upoznao u mom gradu, Granadi, koja se nalazi na jugu Španije i koje mnogo volim i cenim. Međutim, moja poseta ovoj balkanskoj državi bila je potpuno i neizbežno utapanje u srpsku kulturu, običaje, gastronomiju, istoriju, itd. Probaću da na najbolji mogući način predstavim moje utiske i opažanja.

Iz Madrida sam stigao, ni manje, ni više, nego u Temišvar, u Rumuniji. Tamo sam sleteo na poprilično skroman i mali aerodrom, a za ovakav utisak verovatno je zaslužna činjenica da sam stigao iz, za mene uvek kolosalnog, madridskog Barahas aerodroma. Nakon toga, mini-bus me je dovezao do stana moje drugarice, u kišnom Beogradu, 1. oktobra u četiri sata ujutru, nakon sedamnaest sati puta, i tamo je počelo moje prvo upoznavanje sa srpkom kulturom i narodom.

Prvog dana nisam radio ništa posebno, osim što sam upouznao veliki Dunav i prošetao Novim Beogradom. Jedna od stvari za koje mislim da iznenadi svakog stranca koji dođe u Beograd je susret sa velikim brojem ćiriličnih natpisa. Usled toga, nije mi preostalo ništa drugo nego na naučim ćirilične ekvivalente latiničnim slovima da bih, iako ne znam jezik, barem mogao da čitam.

Što se tiče mojih prvih šetnji kroz grad, dopale su mi se velike novobeogradske ulice i biciklističke staze. Za nekoga poput mene, ko voli svuda da ide biciklom, to je proizvelo vrlo prijatan osećaj. Možda nije neuobičajeno, ali slika čarobnog Dunava urezala mi se u zenice, pogotovo nakon što sam shvatio da ono što sam video ispred nije bila druga obala, nego samo jedno ostrvo na ovoj ogromnoj reci.[1] U mojoj zemlji, a pogotovo u mojoj regiji, Andaluziji, reke baš i ne obiluju vodom, i tokom celog mog putovanja pogled na ovo malo more mi je delovao potpuno spektakularno. Ostalih dana sam imao priliku da malo više razgledam grad. Kalemgdanska tvrđava, pretvorena u prelepi, otvoren park u koji je ulaz besplatan, je tako dobro prilagođena gradu. Fontana u japansku čast i statua zahvalnosti Francuskoj zbog vojne pomoći u Prvom svetskom ratu bile su iznenađujući i lepi elementi koji su, uz svoj istorijski značaj, i odraz zahvalnosti srpskog duha. Takođe, moju pažnju privuklo je i prisustvo sportskih igrališta u samoj unutrašnjosti parka-tvrđave, što je potpuno drugačije od onoga što se može videti u Španiji, gde su sportski tereni sasvim odvojeni od drugih zona višeg estetskog nivoa. Smatram da je ovo vrlo pozitivno i da jasno podstiče bavljenje sportom među populacijom. Na početku sam pomislio da je to samo jedan izuzetak u prestonici, ali sam potom i u drugim balkanskim gradovima, pošut Mećavnika i Dubrovnika, uvideo da je ovo  vrlo prisutno u balkanskoj kulturi.

Želeo bih da kažem nekoliko stvari o samom gradu, organizaciji i ostalom. Za početak, privukla mi je pažnju činjenica da Beograd, i po svemu sudeći i ostali gradovi Srbije, imaju manja izvršna tela u svim delovima grada koji se zovu opštine, ali ta imenica u španskom ima sasvim drugo značenje.[2] Kako sam razumeo, svaka od ovih opština ima svog predsednika, a grad, osim toga, ima i gradonačelnika. Govorim ovo, ne znajući da li sam dobro razumeo, kako bih ukazao na jednu veliku razliku u odnosu na ono što se dešava u Španiji. Osim toga, u mojoj zemlji danas postoji velki problem sa nepoverenjem u politički sloj, koji je nastao usled visokog stepene korupcije i krize, i mnogi misle da bi bilo dobro znatno smanjiti broj političara, isključujući, na primer, postojanje naših autonomnih pokrajina (ja ne delim ovo mišljenje, ali je vrlo prisutno kod mnogih ljudi neosetljivih prema autonomnim pokrajinama poput Katalonije i Baskije). Drugim rečima, siguran sam da bi u Španiji, zbog našeg trenutnog raspoloženja, mogućnost postojanja još plaćenih političara na vlasti, sa službenim automobilima i šoferima, i to u svakoj gradskoj zoni, naišla na veliko nezadovoljstvo. Međutim, meni ovo već godinama deluje kao sjajna ideja, ali uz dobru kontrolu finansija. Predsednici u svakoj četvrti, zoni, opštini, više su u kontaktu sa potrebama ljudi sa ulice i ne vladaju po naredbama izdaleka, kao što se radi u mnogim mestima i gradovima u Španiji, gde vladajući sloj više brine o sopstvenim interesima i potrebama i smatraju ih važnijim, iako to nisu, od potreba građana, mada, naravno, uvek ima izuzetaka. Doista, svaki sistem može biti dobar, ako se njime upravlja na pametan način, ako nema varanja i ako se ne zaboravlja cilj funkcije koju nekog obavlja. U nastavku, hteo bih da kažem da sam u pogledu javnog transporta primetio više sličnosti među slovenskim državama, poput Češke Republike i Poljske, nego sa zapadnijim državama, kao što su Španija, Ujedinjeno kraljevstvo ili Francuska. Ovo se odnosi najviše na činjenicu da je moguće ući u autobus i na srednja i zadnja vrata, a ne samo na prednja. To mi deluje kao mnogo brži i efektivniji način nego ulaženje samo na prednja vrata. Takođe, dopada mi se što se koriste i starija prevozna sredstva koja dobro funkcionišu. Potpuno sam se navikao da su autobusi ili vozovi u mojoj zemlji novi i da estetski lepo izgledaju, ali da kasne na odredište i da se često kvare. Mislim da sam u Beogradu prvi put video kako trolejbus i tramvaj prolaze jedan pored drugog i, zapravo, to je bio prvi put da sam video jedan trolejbus. Osim što ide na električni pogon, uopšte ne poznajem njegove prednosti i mane, ali mi je bilo vrlo upečatljivo da gledam kako prolazi kroz kružni tok pored tramvaja i drugih motornih vozila.

 

Nastaviće se...

 


[1] Misli se na Veliko ratno ostrvo. (prim. prevodioca)

[2] Reč opština se na španski najčešće prevodi municipio ili municipalidad, ali se obe španske reči odnose na grad ili mesto u celini, a ne na teritorijalne jedinice lokalne samouprave u okviru jednog grada ili mesta.  Opštine u Španiiji, za razliku od srpskih, nemaju svog predsednika ni opštinsko veće. (prim. prevodioca)

 

Autor teksta: Pedro Solera Rivas