Neobično običan čovek - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Neobično običan čovek

Música

Neobično običan čovek

Ko se krije iza velikog imena Pako de Lusija (Paco de Lucía)? Gde pronalazi inspiraciju? Gde živi? Šta radi kada ne drži gitaru u ruci?

- Me llamo Francisco Sánchez, alias Paco de Lucía y soy guitarrista. (Zovem se Fransisko Sanćes, alias Pako de Lusija i ja sam gitarista), tim rečima predstavlja se Pako de Lusija na početku dokumentarnog filma o njegovom životu. Film nosi naziv Fransisko Sanćes: Pako de Lusija (Francisco Sánches: Paco de Lucía) i predstavlja intimni portret poznatog gitariste. Snimljen je 2002. godine i to je bio prvi put da Pako pušta u svoj život kameru kako bi zabeležila njegovu koncertnu turneju i život u Meksiku. Kroz film otkriva svoje strahove, tajne i želje. Čovek koji na sceni izgleda neustrašivo sa ozbiljnim izrazom na licu i pred čijim melodijama publika zanemi, postaje samo jedan običan čovek koji želi da živi u miru i tišini, okružen dragim ljudima iz svog života. Pako u filmu otkriva svoju ljubav prema pecanju, sređivanju bašte, saznajemo da voli da ide na pijacu, da kuva i da provodi vreme sa svojim prijateljima.

- Svakog jula, avgusta i septembra pobegnem od Paka de Lusije i od svega što me podseća na njega, odem u Meksiko na Karibe. Imam tamo malu kuću gde provodim mesece slušajući muziku, pecajući i kuvajući, kako bih "napunio baterije" za nove koncerte. – kaže Pako.

 Još jedan film otkriva život ovog muzičkog genija. U pitanju je film Pako de Lusija: Lajt and šejd (Paco de Lucia: Light and shade) koji počinje jednom od najboljih i najpoznatijih kompozicija La Barrosa uz koju priča o svom nadimku i umetničkom imenu. Pošto je u mestu u kome je odrastao bilo puno dece koja su se zvala Pako ili Pepe morali su da se razlikuju na neki način, tako je uz njegovo ime dodato ime njegove majke Lusije (Lucia) i on je nastavio da ga koristi i kroz karijeru.

Film se dalje nastavlja intervjuima sa njegovom porodicom i prijateljima kroz koje se shvata da film ne govori samo o Pakovim zanimljivostima iz života, već da je to u stvari priča o muzici i nastajanju jednog muzičkog genija.

Saznajemo da iza Pakove gracioznosti stoji veliki broj sati vežbanja, kao i da potiče iz porodice muzičara i da je muziku učio, pre svega, slušajući. Pre nego što je počeo da svira, učio je o muzici slušajući brojne muzičare koji su dolazili na zabave koje je organizovao njegov otac jer u to vreme u mestu Alhesiras (Algeciras) nije bilo drugih mesta gde bi ljudi mogli da provode slobodne večeri. Kao mali provodio je 12 sati dnevno vežbajući sviranje

– Sećam se jednog dana kada sam imao devet godina otac mi je prišao i rekao: "Već znaš da čitaš, pišeš, sabiraš, zar ne? Ne mogu više da priuštim školovanje tako da ćeš imati mnogo vremena za sviranje gitare.“ Od tada sam počeo da vežbam od 10 do12 sati dnevno. U to vreme koristio sam svaku priliku da odem napolje i da se igram, ali sam mu sada zahvalan jer je ta vežba bila od suštinske važnosti. – priča Pako de Lusija o svom ocu.

 Vežba i talenat su uticali da bude ono što jeste danas. Učio je da svira gitaru kao dete koje uči da govori. Jednom prilikom je izjavio:

- Muziku učite od svoje porodice, prijatelja, na zabavama. Nakon toga radite na tehnici. Morate da razumete da je ciganski način života, život bez discipline. Ne pokušavamo da ga organizujemo, ne idemo u školu da saznamo nove stvari, muzika je svuda oko nas  u  životu.

 

Kroz intervjue Pako priznaje kako ne čita note dok svira jer nije imao izbora. Odrastao je u kraju gde se slušala muzika do kasno u noć.

- Potekao sam iz muzičke porodice, te kada čujete muzika svaki dan to postaje kao mleko koje morate da pijete svaki dan.

 Najveća inspiracija u životu mu je bio flamenko pevač Kamaron de la Isla (Camarón de la Isla), to je bio period kada je učio najviše i kada je sazrevao.Kasnije je sarađivao sa Čikom Koreom (Chick Corea), Džonom Makloflinom (John McLaughlin) i Alom Di Meolom (Al Di Meola). U početku se plašio sviranja sa  njima, ali je kasnije našao neki svoj način da prevaziđe strah, kao što je našao i način kojim živi. Pako teži da vodi jednostavan i miran život, stvarajući svojom muzikom predivne flamenko emocije kod publike širom sveta.

 Nedavno,  slične emocije izazvao je i kod Beogradske publike. Održao je koncert u punoj sali Sava Centra u okviru festivala BEMUS, gde je izveo i premijerno neke svoje kompozicije sa novog albuma koji očekujemo sledeće godine.

Autor teksta: Bojana Čabrilo