Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Misija otkrivanja prave Španije

Cara a cara

Misija otkrivanja prave Španije

Ambasada Kraljevine Španije u Beogradu otvorila je vrata Reflehu i pružila nam priliku da se upoznamo sa radom odeljenja za kulturu.

Fransisko de Migel Alvares  (Francisco de Miguel Álvarez) više od godinu dana obavlja funkciju atašea za kulturu i zamenika ambasadora u Ambasadi Španije u Beogradu. Kao i u drugim diplomatskim predstavništvima, njegov posao sastoji se od svakodnevnih sastanaka sa političkim, ekonomskim i kulturnim partnerima, kao i rada na različitim projektima i seminarima u skladu sa spoljnom politikom Španije i Evropske Unije. Razgovarali smo o odlikama njegovog poziva, o izazovima koje mu je doneo boravak u Srbiji, sličnostima i razlikama naših kultura...

Kako izgleda organizacija jednog kulturnog događaja?

Ambasada godišnje organizuje oko dvadeset aktivnosti, a dobar deo njih realizuje Institut Servantes. Važan deo našeg posla jeste kontakt sa lokalnim vlastima i institucijama, kako bismo mogli da proširimo odnose između Srbije i Španije na produktivan način za obe strane. Za nas je važno da ono što radimo bude odraz španske kulture, ali da srpski saradnici budu zainteresovani da to prenesu u Srbiji. Nadam se da će Refleho biti jedan od naših saradnika, kao što je bio Guitar art festival, Beogradski festival igre, BEMUS ili druge institucije, fakulteti u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu, itd.

Koliko ste znali o Srbiji pre nego što ste došli i kako vam se sada čini?

Srbiju sam vrlo malo poznavao sa kratkog putovanja dok sam studirao u Nemačkoj, kada je još uvek postojala Jugoslavija. Sada je mnogo otvorenija zemlja, izražava se slobodnije i ljudi se interesuju za sve vrste tema: političke, intelektualne, ekonomske, kulturne. Mislim da Srbija ima probleme koji su nastali možda zbog nedostatka kontrole u toku tranzicije, ali sam ubeđen da u toku procesa političke integracije ljudi mogu da se izraze, da izaberu svoje predstavnike, što mnogo pomaže konsolidovanju Srbije, posebno u pogledu političkog pluralizma.

Ljudi u Srbiji misle da smo po mentalitetu bliski Špancima. U čemu je, po vašem iskustvu, najveća silčnost između naša dva naroda?

Prva sličnost je interesovanje za život u svim njegovim dimenzijama, za lični život, za upoznavanje političke sredine, za tradiciju svoje, ali i drugih zemalja. Rekao bih da je to dvostruka podudarnost: otvorenost da se višestruka životna pitanja istraže u kontaktu sa drugim osobama i sposobnost – koja možda nije urođena, nego kulturološka u ovom delu Evrope – za komunikaciju i izražavanje onoga što se želi i oseća, kao i znatiželja za ono što neko drugi misli. Ta sličnost se vidi i u životu kafića i restorana, koji je u Beogradu veoma bogat, u ličnom kontaktu, u izlascima, sa prijateljima, itd.

Mnogi poistovećuju sliku savremene Španije sa onom koja proizilazi iz televizijskih serija koje smo gledali. Sa druge strane tu su Almodovarovi filmovi koji predstavljaju jednu sasvim drugačiju Španiju. Koliko ima istine u tim slikama?

Ta slika Španije, stvorena preko televizijskih serija za nas je pomalo iznenađujuća. Većina Španaca je naviknuta da nas poznaju na osnovu tri ili četiri elementa kao što su flamenko, kultura juga Španije, korida i pomalo hrabri i buntovni karakter Španaca koji se pokazao tokom naše istorije. Sve te slike su nepotpune i teško je predstaviti zemlju i sve njene različite regije i osobine. Televizijske serije prikazuju život i kulturu Španije na jedan humorističan, nežan i najzad, moderan način, dok je Almodovarovi filmovi zapravo predstavljaju na jedan stilizovan, umetnički način. Veoma su važni jer su postigli neku viziju, nešto što postoji u Španiji, ali nije cela Španija. Zato, što više toga postignemo da predstavimo našim radom u ambasadi, to će slika Španije u Srbiji biti potpunija.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom tokom boravka u Srbiji?

Uspesi nisu lični u ovoj oblasti, jer je važno da sve aktivnosti podrži neka posebna institucija koja je ostvarila nešto veoma konkretno u Španiji, koja je bila svetionik kreativnosti. Nacionalna plesna kompanija (Compañía nacional de la danza) je jedan od tih svetionika, a pomalo i zaštitni znak moderne španske kulture. Druga stvar koju bih želeo da istaknem je časopis Balkania koji objavljuje ambasada Španije čineći da eksperti iz Španije, Srbije i drugih zemalja iz regiona bivše Jugoslavije sarađuju na istraživanjima. Zato smatramo da je važno da i Balkania i Refleho budu dvojezični, na srpskom i na španskom, jer želimo da španski bude akademski, univerzitetski, naučni jezik, da se primenjuje u istraživanjima stvarnosti Srbije i Balkana.

Koje projekte planirate?

Trenutno radimo na dva konkretna projekta. Voleli bismo da uradimo jedan mali dvojezični arhitektonski vodič kroz Beograd, na srpskom i na španskom, sa stotinak fotografija beogradskih zgrada sa objašnjenjima. Drugi projekat u okviru skromnih inicijativa, ali sa kontinuitetom, bio bi jedan filmski festival na kome bismo predstavili deset ili dvanaest najznačajnih filmova u istoriji španskog filma i omogućili da se vidi cela španska filmografija, od 1900. godine i filmova Segunda de Ćomona (Segundo de Chomón) do 2010. godine.

Da li ste imali priliku da se upozante sa radom nekog našeg umetnika?

Na početku sam upoznavanja srpske kulture i imam osećaj da poznajem ono što i svi. Gledao sam Kusturičine filmove, za koje mi se čini da su važni kao i filmovi Kaurismakina u Finskoj ili Pedra Almodovara u Španiji. Takođe poznajem umetnost performansa Marine Abramović, možda zato što je nedavno predstavljena u Madridu i što je bila jedna od atrakcija ove sezone. U mladosti sam pročitao Na Drini ćuprija Ive Andrića, ali u prevodu sa francuskog i tada mi se činila kao izuzetna knjiga. Malo sam istražio i druge autore, kao što su Danilo Kiš, Meša Selimović, ali se još uvek smatram početnikom.

 

Dolazak u našu zemlju nije bio prirodan nastavak njegovog profesionalnog usmerenja jer se prethodno nije bavio pitanjima politike na Balkanu, već se specijalizovao u oblastima međunarodne bezbednosti, razoružanja i borbe protiv nuklearnog naoružanja, a zatim i u unutrašnjim odnosima u Evropi. Međutim, presudni razlog zbog koga se opredelio da nastavi svoju karijeru baš ovde, kako nam sam priznaje, bio je savet dobrog prijatelja koji je dva puta živeo u Beogradu i preporučio mu Srbuju kao „veoma lepu, zanimljivu i prijatnu zemlju“.

 

Autor teksta: Jelena Bašević

Autor fotografije: Žarko Andrejić