Lorka na beogradskom asfaltu - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Lorka na beogradskom asfaltu

Arte

Lorka na beogradskom asfaltu

Mlada beograđanka otkriva nam kako je povezala studije hispanistike i street art, kako je napisala svoju prvu knjigu i predlaže da deca sakupljaju sličice slavnih književnika

Ime joj je Nina Maravić, ali na beogradskim ulicama njene radove možete prepoznati po potpisu Ujdi ili Lejdi Ujdi (Lady Ujdi). Prvi put se srela sa strit artom spontano, uz srednjoškolsko druženje sa ljubiteljima grafita, ali je književnost postala njen omiljeni umetnički izraz. Povezavši studije hispanistike i pop-kulturu, ova dvadeset-trogodišnja beograđanka i članica Društva hispanista, uspela je da zaintrigira prolaznike stensilima koji prikazuju Lorku i motive iz hispanskog sveta.

Razgovaramo o njenom putu od strit arta do književnosti. Za one koji nikad nisu čuli za stensil, na početku objašnjava da je to tehnika koja podrazumeva isecanje šablona koji se naslanjaju na zidove i bojenje šupljina sprejom ili temperom. Nameće se pitanje zašto je baš Lorku prikazala na nekoliko lokacija u Beogradu, a ona energično odgovara: „Lorku poistovećujem sa nečim autentično španskim. Privlačile su me njegove metafore i htela sam da pokažem da i književni klasici mogu da budu deo popularne kulture. Tako je Lorka i u strit artu zadržao svoju vrednost.“ Kaže da je lirika inspirativnija za ulične stensile, jer je doživljaj pesme, isto kao i strit arta pitanje trenutka ili emocije, dok se proza „žvaće“ i njen doživljaj je proces koji traje. Kao primer pesme koja „zove emocijom koja treba da bude uzvraćena ili izaziva osećaj zapitanosti nas svetom“ navodi Lorkinu pesmu „Uzvik prema Rimu“ (Grito hacia Roma). Ipak, drugo Lorkino delo „Pesma konjanika“ (Cancion del jinete) bila joj je nadahnuće za stensil naslovljen „Dalek je put do Kordobe“. „Mene ovaj šablon uvek podseti na osećanja iz te pesme, na nemoć i žudnju“, priznaje Ujdi. Međutim, nije samo Lorka predmet njenih stensila, već i Bodler koga možete pronaći kod Doma sindikata, devojka koja zabrinuto pita „¿Qué dices? na više mesta na Dorćolu i kod Brankovog mosta ili probušeni žuti sirevi.

Iako na zidovima voli da prikazuje pesnike, napisala je i objavila u izdavačkoj kući Polaris svoj prvi roman „Rimska priča“. „Radi se o realističnom romanu sa elementima fantastike, u kome sam povezala Valensiju, Beograd i Rim i u kome se prepliću književnost i stvarnost i sreću dela književnih velikana“. Časovi profesora i pisca Zorana Živkovića podstakli su je da počne da piše na drugoj godini fakulteta, i u četvrtoj je stigla do svog proznog prvenca. Kaže da putovanje jedne devojke koja voli avanture i koja se prepušta spontanim događajima ima mnogo od njenog ličnog iskustva. Ipak, u knjizi će uživati oni koji vole književne eksperimente jer su svi likovi romana istovremeno i pripovedači. Planira da uskoro napravi i promociju knjige i da se posveti novim književnim izazovima. Na kraju našeg razgovora kaže: „Zašto ne bismo kao deca sakupljali sličice književnika, umesto sličica fudbalera? Klasici bi tako postali deo svakodnevnice.“


 

Autor teksta: Jelena Bašević

Autor fotografije: privatna arhiva