Ljubav je nit koja spaja život i san - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Ljubav je nit koja spaja život i san

Teatro

Ljubav je nit koja spaja život i san

Drama Život je san (La vida es sueño), velikog španskog dramaturga Zlatnog doba, Pedra Kalderona de la Barke (Pedro Calderón de la Barca), premijerno je izvedena 23. januara ove godine na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, nakon osamnaest godina. Prvi put u Srbiji, igrana je sredinom prošlog veka, i još uvek se za izvođenje ove predstave koristi prvi i verovatno jedini prevod na srpski jezik, koji je napisao Nikola Milićević.

U režiji Slobodana Unkovskog, novi sastav predstave, između ostalih, čine i naši poznati glumci Predrag Ejdus, Boris Komnenić, Nataša Ninković, na čelu sa Nikolom Rakočevićem, koji tumači glavnu ulogu, princa Sigismunda.

U ovom intervjuu, Nikola Rakočević za Refleho otkriva kako se pripremao za ulogu i kako je lično doživeo predstavu Život je san.

Da li ste ranije imali prilike da se susretnete sa španskom dramom, s obzirom da se retko prevode na srpski jezik, pa su samim tim i retko igrane na našoj sceni?

Nisam imao prilike ranije da se sretnem sa španskom dramom u pozoištu, ali sam čitao, uglavnom Kalderona i Servantesa, koje smo obrađivali na Fakultetu u okviru svetske drame. Znam da je Život je san već bila izvođena u Narodnom pozoištu i skoro je Servantes igran u Madlenijanumu. Što se tiče druge literature na španskom jeziku, izdvojio bih Sto godina samoće, jer je to jedna od mojih omiljenih knjiga. Inače jako cenim Markesa i volim njegove romane i pripovetke.

Kakvo je Vaše iskustvo i da li smatrate da se špansko pozorište po nečemu razlikuje od drugih evropskih pozorišta? Da li je po nečemu specifično?

Tokom studija, uglavnom smo putovali po Austriji, Francuskoj i Švajcarskoj i u tim prilikama sam prisustvovao raznim festivalima i imao prilike da se upoznam sa evropskim pozorištem, kao i na Bitefu kod nas. Uloga Sigismunda je moj prvi susret sa španskom dramom i ono što je karakteristično jeste forma stiha u kojoj je drama napisana, i koja je bila popularan vid izražavanja u to doba. Još je Šekspir koristio ovu formu u svojim delima. Drugo, Kalderon mi se čini kao svestran umetnik i on se ne vezuje samo za Španiju u svojim delima. Na primer, radnja drame Život je san smeštena je u Poljskoj, što je možda i zbog političkih razloga, jer nisam siguran kako bi delo bilo prihvaćeno da se govori o španskom kralju koji je zatočio svoga sina. Naročito jer su oni i bili finansirani od strane kralja.

Šta je to što Život je san i dan danas čini pogodnim za izvođenje na sceni? Da li je bilo potrebno praviti neke izmene, kako bi se ovo barokno delo prilagodilo današnjoj publici?

Ono što sam ja osetio i doživeo jeste da je Kalderon pre toliko vekova napisao delo koja je prilično aktuelno. Možemo da napravimo paralelu između čoveka onda i sad i videćemo da je čovek jedno konstantno biće. Menjaju se okolnosti, ali čovek je taj koji ostaje isti. Meni se lično jako dopadaju odnosi između likova u ovoj drami, odnosi između oca i sina, između ćerke i oca, između muškarca i žene. To su prilično jasni i tačni odnosi koje nema potrebe prevoditi današnjoj publici, jer se u njima i mi prepoznajemo. I formalno, komad je tako napisan, da nije bilo potrebe raditi bilo kakve izmene, jer bismo onda morali da govoimo o potpuno novoj drami, u kojoj se možda izražava kolokvijalnim jezikom umesto stihom i slično.

Smatrate li da su se sistemi vrednosti značajno izmenili u odnosu na doba kada je ova drama napisana? Postoji li neka univerzalna vrednost koja spaja ono vreme sa dobom u kome mi živimo?

Poenta je da se nisu promenili sistemi vrednosti, jer se čovek nije promenio. I dalje čoveka karakterišu ogromna ambicija i iskonska ljubav prema moći, nebitno da li imate tendenciju da postanete kralj jedne države ili vlasnik neke velike kompanije. Ja sam kod Kalderona prepoznao da jedino što ima nekog smisla je ljubav. Ljubav prema drugoj osobi, prema roditeljma, prema ženi ili muškarcu. Ljubav je ono što vredi i ako je imamo, ne moramo sebi da postavljamo pitanje, ko smo i zbog čega postojimo na ovoj planeti. To je taj univerzalni smisao. A ambicije i moć su jedna spoljna i prolazna forma. Posvetiti život tome da budete moćni i poštovani od strane drugih zbog toga, po meni je besmisleno. Iziskuje veliki trud, a nema mnogo vrednosti. Dok odnos sa drugom osobom i deljenje sa drugom osobom, kada nešto lepo dajete i to vam se vraća, to je ljubav koja može da vas inspiriše i koja vam daje osećaj da život nije uzaludan.

Da li ste imali prilike da pogledate ovu dramu u originalu, na španskom jeziku? Smatrate li da je bitno poznavati jedno delo na nacionalnom nivou, odnosno istorijski, kulturni i društveni konekst vremena u kom je delo nastalo?

Na žalost, nisam gledao dramu na španskom jeziku. Kao što sam rekao, radnja drame se dešava u Poljskoj, jer Kalderon postavlja neka pitanja koja teško da bi mogao da postavi, da se radi o Španiji. Kad znate kakav je uticaj imala crkva u ovoj zemlji i kad sagledate okolnosti vremena kada je nastala ova drama, shvatate koliko je Kalderon zapravo hrabar i kako je na fin način podvalio neke stvari. Onda možete i da protumačite neke njegove stihove i razumete šta je hteo da postigne. Mi smo zajedno sa rediteljem Unkovskim, imali ideju da naglasimo te međuljudske odnose i bavili smo se pitanjem ko je čovek, gde je njegovo mesto onda i danas, i u kom pravcu sve to zajedno vodi. Takođe smo se bavili pitanjem kako čovek može da utiče na promenu okolnosti.

Kako su tekle pripreme za ulogu i kako ste Vi lično shvatili lik Sigismunda? Da li biste izdvojili neku zanimljivost prilikom pripreme za ulogu ili u toku samog izvođenja na sceni?

Ovo je prilično težak komad, prilično teška forma, koju treba ispoštovati. Do sada nisam imao prilike da se sretnem sa dramom u stihu i to mi je bilo dosta problematično u početku, i dalje je. Veliki je posao naći ključ za stih, treba da budete autentični i da to što govorite ima smisla. Imate zadatu formu stiha, koja mora da bude savršena, jer kroz nju vi treba da izrazite sve što osećate i mislite. Tek tada shvatite koliko zapravo tehnički morate da radite. Ali je dobro iskustvo i ne znam da li ću ikada imati prilike da se sretnem sa takvim komadom ponovo. Mislim da su ljudi koji su radili na ovoj drami, od reditelja, preko glumaca, dosta ozbiljni ljudi, od kojih se puno toga može naučiti. Za mene je ovo životna škola.

Sigismunda sam protumačio kao prototip čoveka. Kada bismo imali zadatak da nekim vanzemaljskim bićima, koja ne znaju ko su ljudi, predstavimo nas, mi bismo im pokazali Sigismunda, je on je čovekova konstanta. On je živeo sam sa sobom, nije imao dodirnih tačaka sa civilizacijom, a ipak je razvio određjena osećanja. Za njega vreme nema nikakvu vrednost, ni šta je bilo pre, ni šta će biti posle, jer nije imao nikakvog životnog isustva, ni odnosa sa drugim ljudima. Kroz njegov lik se provlači dosta simbola, vidimo kako čovek odrasta i razvija se, šta je u životu bitno i šta se mora ispoštovati, a šta ne.

Što se tiče anegdota sa pozornice, prilikom jednog izvođena, pukle su mi pantalone, a takođe smo, zbog moje visine, imali problema tokom scene mog spusta naglavačke sa plafona. To je bilo zaista jezivo!

Kako ste zadovoljni reakcijama publike? Da li ste čuli neke komentare?

Ljudima se dopala predstava. Meni je najdraže što obična publika, ljudi koji se pozorištem ne bave profesionalno, s velikim zanimanjem gledaju predstavu, navijaju ko će da pobedi, i sve to rade čistog srca. Dozvoljavaju da ih osećanja ponesu i čini mi se da im to prija.

Koja je, po Vašem mišljenju, poruka drame Život je san?

Po meni, to je ljubav. Smisao života ne treba tražiti, jer on je tu pred vama i potrebno je samo prepustiti se i uživati. Meni je to bila inspiracija.

Autor teksta: Jelena Nađ

Autor fotografije: Narodno pozorište