Hispanski Pariz - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Hispanski Pariz

Literatura

Hispanski Pariz

Pariz, poznat kao grad svetlosti zbog brojnih velikih umova koji su u njemu živeli i stvarali, bio je i stecište velikog broja umetnika iz hispanskog sveta, koje je upravo Pariz proslavio i koji im je bio inspiracija za nastajanje nekih od njihovih najboljih dela.

„Pariz nije ništa produktivno, Pariz je zadovoljstvo“

Meksički pisac Karlos Fuentes veliki deo svog života, dela i ljubavi posvetio je Parizu, tom gradu svetlosti koji je osvajao mnoge hispanske umetnike. Zavoleo je Pariz zahvaljujući Balzaku koji ga je naučio da mu se preda. Prvi Fuentesov odlazak u Pariz bio je na samom početku pedesetih godina XX veka, tačnije 1950. godine, gde upoznaje meksičkog pesnika Oktavija Pasa. Drugujući sa Pasom, odlazi u galeriju na trgu Vendome u kojoj je video poznatu sliku Maksa Ensta Evropa posle kiše, koja će ga inspirisati da u svojim delima stvori lepotu ruševina. Godine 1961. piše pod svetlima grada na Seni prve stranice romana Aura.

Jedna od najpoznatijih francuskih izdavačkih kuća, Gallimard, 1963. godine objavljuje prevod njegovog dela Tamo gde je vazduh svež (La región más transparente) uz predgovor Migela Anhela Asturijasa (Miguel Ángel Asturias), koji u prologu navodi da roman uvodi u priču o ljubavi između Fuentesa i Francuske. Šezdesetih i sedamdesetih godina meksički pisac drugovao je sa Huliom Kortasarom (Julio Cortázar) i Marijom Vargasom Ljosom (Mario Vargas Llosa). Oženio se novinarkom Silvijom Lemus (Silvia Lemus), s kojom je takođe živeo u Parizu. Fuentes je od 1975. do 1977. službovao kao meksički ambasador u francuskoj prestonici.

Rezidencija Renaudiere, u kojoj je živeo, poslužila mu je da napravi okvir za svoj roman Udaljena porodica (Una familia lejana), koji prepliće odnose jedne porodice, kako meksičke, tako i francuske, prikazujući i putešestvije preko leve i desne obale Sene.

U periodu od 1966. do 1969. u više navrata živi u Parizu, družeći se sa pripadnicima „buma” i uživajući izuzetno plodan period svoga stvaralaštva. Tragičan događaj u meksičkoj istoriji iz 1968. vraća ga nazad na američko tle, da bi se 1973. ponovo vratio u Pariz, ali ovaj put sa drugom ženom. Pariz se provlači i kroz njegovo monumentalno delo Terra Nostra, koje i otvara scena na trgu Sen Žermen u prestonici.  Dobitnik je nagrade Grande Médallie de Vermeil de la ville de Paris, koja predstavlja najprestižniju nagradu u Parizu.

 

„Pariz me je zasenio“

Kao mladi sineasta, Bunjuel se sa svega 25 godina otisnuo u Pariz, gde je studirao, deklarisao se kao nadrealista, oženio se i dobio sina. Postojala su dva značajna pariska perioda u Bunjuelovom životu. U prvom periodu se priključio nadrealistima i počinje da stvara filmove, a u drugom periodu, koji obuhvata sedamdesete godine XX veka, iako živi u Meksiku, vraća se francuskoj prestinici radi snimanja brojnih filmova. U Parizu je snimljeno čuveno Bunjuelovo ostvarenje Andaluzijski pas (Un chien andalou), što mu je omogućilo ulazak u grupu nadrealista pod Andreom Bretonom. U svojoj knjizi Moj poslednji uzdah (Mi último suspiro), Bunjuel priča kako se za vreme prve projekcije filma nalazio iza platna sa kamenjem u džepovima, spreman da gađa ljude ako film bude propast, ali je umesto toga dobio ogroman aplauz. Bunjuel je snimao brojne filmove u Parizu ili u njegovoj okolini: Zlatno doba (La edad de oro), Duh slobode (El fantasma de la libertad), Dnevnik jedne konobarice (Diario de una camarera), Taj mračni predmet želje (Ese oscuro objeto del deseo), itd. U Parizu je 1982. godine izašla knjiga Moj poslednji uzdah (Mon Dernier Soupir), koja predstavlja Bunjuelove uspomene i nastala je zahvaljujući Žan-Klod Karijeru (Jean-Cloude Carriere). Bunjel je 1951. godine u Kanu dobio nagradu za film Zaboravljeni (Los Olvidados) za najbolju režiju.

 

 „Postao sam pisac za vreme koje sam proveo u Parizu“

Mario Vargas Ljosa prvi put odlazi u Pariz 1957. godine, zahvaljujući pobedi na konkursu za priču Izazov (El desafío), koja će posle biti uključena u zbirku Šefovi (Los jefes), a nagrada je bila putovanje u Pariz na 15 dana. Već dve godine potom, 1959. se seli u Pariz gde ostaje sedam godina i radi kao profesor španskog i novinar. Živeći u Parizu, Vargas Ljosa je pored razvijanja narativnih tehnika, pisao i analitička dela o francuskoj književnosti, životu i politici, među kojima su: Riba u vodi (El pez en el agua, 1993), Večita orgija: Flober i Madam Bovari (La orgía perpetua: Flaubert y Madame Bovary, 1975) i Iskušenje nemogućeg (La tentación de lo imposible, 2004).

Glavni lik njegovog dela Avanture nevaljale devojčice (Las travesuras de la niña mala) prolazi ulicama Pariza, grada u kom se odvijaju značajna dešavanja knjige, a posebno se oslikava latinski kvart, kom se centar radnje uvek vraća. Ovim romanom Vargas Ljosa se udubljuje u svet pariske prestonice, dočaravajući ulice latinskog kvarta kojima se šeta ljubav Rikarda i nevaljale devojčice. U pariskom hotelu Wetter pisao je svoj roman Grad i psi (La ciudad y los perros), a veliku završnicu mu je dao u stanu u pariskoj ulici Tournon, 1961. godine.

Vargas Ljosa je o svom pariskom životu izjavio: Plata prevodioca i povremeni čekovi koje mi je slala moja tetka bili su dovoljni da živim i plaćam svoja pariska zadovoljstva: bioksop, izložbe, pozorište i knjige. Redovno sam posećivao knjižaru La Joie de Lire i ulične prodavce knjiga na dokovima Sene.“

 

Tražim u Parizu moju Salamanku”

Migel de Unamuno se prvi put susreo sa Parizom 1889. godine na svetskoj izložbi na kojoj je otvoren i Ajfelov toranj. Pet godina kasnije, ponovo se vraća francuskoj prestonici u kojoj naporno radi kako bi promovisao svoje radove i proširio ih po Evropi. Krajem 1924. u Parizu izlaze nedeljne novine España koje pisci, među kojima i Unamuno, koriste da se bore protiv diktature Migela Prima de Rivere. Unamuno je bio jedan od hispanista u Parizu koji je, pored toga što je smatrao prestonicu Nojevom barkom istorije i civilizacije, smatrao ovaj grad u isto vreme i odbojnim, jer ga je podsećao na to da je on prognan čovek.

Veza između Unamuna i Pariza se razvija od njegove prve posete 1889. godine do poslednje posete 1936. godine. Pariz je u njemu budio kontradiktorna osećanja: podsećao ga je previše na to da je prognan, te je u pariskim pejzažima tražio svoju Salamanku, ali istovremeno nije prestajao da ga fascinira taj grad, u kom se susretao sa poznatim piscima, kako evropskim, tako i hispanoameričkim. Prisustvovao je okupljanjima Pen kluba, Međunarodnoj organizaciji pisaca iz oko 18 zemalja. Svom prijatelju i prevodiocu Žanu Kasuu (Jean Cassou) je pored svih osećaja koje je Pariz u njemu izazivao, priznao da će se vratiti tom gradu u kom je ostavio toliko uspomena, ali ne kao progonjen čovek.

Jedno od značajnijih mesta Unamunovog Pariza je bila La Rotonda, gde je tamo učestvovao u okupljanjima intelektualaca i borio se protiv Riverine diktature. Jedna zanimljiva anegdota iz Unamunovog perioda u Parizu je razgovor koji je vodio sa Blankom Ibanjesom (Blanco Ibáñez), dok su stajali na balkonu i posmatrali aveniju Opera. Naime, diveći se prizoru, Ibanjes ga je pitao šta ima da mu nedostaje na ovako divnom mestu, a Unamuno mu je samo odgovorio: „Gredos” (planina u Španiji).

 

Da li ću pronaći Magu?”

Hulio Kortasar je, misleći na Pariz, rekao da je mnogo bolje biti niko i ništa u gradu koji je sve nego obrnuto. On prvi put odlazi u Pariz godine 1949. na četiri meseca, u toku kojih je bio u vezi sa Edit Aron (Edith Aron), koja je bila inspiraciju za stvaranje Maginog lika. Kortasarovo najpoznatije delo, Školice (Rayuela), nudi Pariz ljubavi, koji nije prepun autobusa, metroa, najpoznatijih građevina, već jedan romantičan i boemski Pariz.

Razmišljajući o Kortasarovoj pariskoj ruti, može se izdvojiti njegova lična ruta, mesta na kojima je stvarao svoj roman, i fiktivna ruta, Pariz kojim prolaze njegovi likovi iz Školica. Među mestima na kojima je pisao roman, poznate su ulice Broca, Pierre Leroux, kao i trg General Beuret. Najslikovitije je prikazan Pariz kao okvir ljubavi Mage i Orasija, ulice i trgovi na kojima se sreću, na kojima se traže, voze bicikle, ljube se, ručavaju. Ulica Seine, dok Conti i Pont del Arts su tri pariska mesta s kojim počinju Školice i na kojim Orasio očekuje da sretne Magu. Ističu se brojni pariski trgovi i ulice koje uokviruju radnju romana: ulica Sommerard je ulica u kojoj stanuje Orasio, ulica Monge je jedna od ulica u kojoj je stanovala Maga posle smrti sina, potom hotel u ulici Valette gde je Orasio vodio kako Magu, tako i Polu, žene koje obeležavaju deo romana koji se odvija u Parizu. Ulica Babylone je najverovatnije mesto gde se okupljao poznati Klub zmije. Zanimljivo je da poslednje poglavlje Školica, 155. predstavlja groblje Monparnas, a na istom tom groblju će sam Kortasar biti sahranjen.

Godine 1977. fotograf Hektor Campaljone (Héctor Zampaglione) objavljuje Pariz u Školicama, gde u slikama prikazuje neka pariska mesta koja se pojavljuju u romanu.

Evo jedne pariske zanimljivosti vezane za Bunjuela: prvi put kada je otišao u Pariz, Bunjuel je odseo u hotelu u kom su njegovi roditelji odseli na medenom mesecu, a u istom prolazu Jouffroy, u kom se nalazi hotel, snimio je poslednju scenu svog poslednjeg filma iz 1977. godine, Taj mračni predmet želje.

 

Autor teksta: Tijana Čupić

Autor fotografije: