Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Film u misiji očuvanja kultura

Cara a cara

Film u misiji očuvanja kultura

Španski režiser Monćo Armendaris za Refleho govori o svojim filmovima, inspiraciji, kao i o budućnosti savremene španske kinematografije.

Poznati španski režiser Monćo Armendaris (Montxo Armendáriz), bio je počasni gost festivala Španski metar 2012 u Beogradu, a njegov film Ne plaši se otvorio je ovaj festival. Njegova ljubav prema filmu počela je kao hobi, ali je 1997. godine njegov film Tajne srca nominovan za Oskara i za nagradu na Berlinskom festivalu, što je za Monća značilo međunarodno priznanje. U ovom intervjuu, između ostalog, otkrijte šta ovaj ljubazni gospodin misli o sopstvenim filmovima i kako bira teme za njih.

 

Kako se rodila ljubav prema filmu?

Moja priča je veoma dugačka. Sve je počelo kada sam bio veoma mali i kada sam živeo u radničkoj porodici u Pamploni (Pamplona), na severu Španije. Tamo je bio jedan bioskop u kome su stalno puštali filmove i koji sam često posećivao. Za mene je film značio upoznavanje drugih svetova, drugih ljudi, proživljavanje drugih priča i bio je kao prozor koji te pomalo odvaja od stvarnosti. Možda je tamo otpočela moja ljubav i moja strast prema filmu. Želeo sam da studiram režiju, ali nisam mogao jer je moja porodica bila siromašna i pripadala je radničkoj klasi, tako da nisu mogli da mi plate studije. Zbog toga sam studirao elektroniku i dugi niz godina sam radio u struci, ali sam istovremeno išao u filmske klubove i snimao Super 8 kamerom. Na kraju sam osnovao udruženje i počeli smo da pravimo kratkometražne filmove.

Šta ili ko je vaša najveća inspiracija?

Postoje neki koji su svesni ili drugi koji su nesvesni. Ja verujem da čovek uči iz svih filmova koje gleda, bili dobri ili loši. Mnogo dugujem Robertu Roseliniju (Roberto Rossellini) i italijanskom realizmu, kao i Džonu Fordu (John Ford). Takođe, sledim pomalo i ono što se zove novi evropski realizam, tako da me zanimaju braća Darden (Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne), Tavernije (Bertrand Tavernier), itd.

Koji od vaših filmova vam je omiljen ili poseban na neki način i zašto?

Mislim da su svi posebni, svi imaju nešto i sve sam uradio s razlogom. Ja postavljam filmove kao jedan oblik učenja, kao iskustvo uz koje možeš postati bogatiji i koje možeš primeniti u budućnosti. Zato mi je veoma teško da odaberem neki od njih. Uvek se dešava da su prvi film koji uradiš, samim tim što je prvi, i poslednji film, samim tim što je poslednji, oni koje najviše držiš u glavi ili ti najviše privlače pažnju.

Kako birate teme za svoje filmove i o čemu se u njima radi?

U suštini, zanima me ljudsko stanje, osobe, a ono što tražim su priče ljudi koji se bore ili se suprotstavljaju različitim situacijama, na ličnom ili društvenom planu. Ovakve teme ne tražiš već se one same javljaju na mestima na kojima ih najmanje očekuješ. Često je to neka vest iz novina ili komentar nekog prijatelja ili iskrsnu tokom čitanja neke knjige. Kao što rekoh, ono što me najviše privlači jesu ljudske zgode i nezgode ili borba neke osobe sa nedaćama.

Po čemu se, po vašem mišljenju, španski film razlikuje od drugih filmova?

Mislim da se, nažalost, kinematografije svaki put sve manje razlikuju, globalizovanije su. Smatram da film predstavlja društvene vrednosti i interese. Trenutno, s obzirom na globalizaciju i povezivanje, sve se manje razlikuju. Ipak, ja sam uvek za očuvanje dela naše kulture, naših svojstava, ali sam i pristalica toga da oni treba da doprinesu drugim kulturama. Ono čemu španski film, u svojoj raznovrsnosti, pokušava da doprinese jeste jedno kulturno gledište koje je određeno mnogim karakteristikama.

Šta mislite o Festivalu španskog filma u Beogradu?

Kao režiser, veoma sam zadovoljan i počastvovan što sam ovde. Mislim da su svi festivali zanimljivi i da ispunjavaju svoju misiju, a to je da upoznaju publiku sa filmovima, možda manje poznatim, da donose drugu vrstu filmova, koji takođe postoje i koji na drugi način možda ne bi ni bili gledani. Isto tako, veoma malo srpskih filmova stiže u Španiju. Ovakvi festivali su veoma pozitivna stvar zato što dovode u kontakt različite kulture, filmove i ljude.

Šta je to što beogradska publika može da očekuje od filma Ne plaši se?

Ono što se može očekivati je, iznad svega, vizija jednog svetskog problema, kao što je seksualno zlostavljanje dece, sa stanovišta i iz situacije u kojoj se nalazi zemlja poput Španije. Cilj je dati publici da to vidi kao što vidimo mi, da vidi kako se pati.

Koji su vaši planovi za budućnost?

Za sada, budućnost u Španiji je prilično neizvesna kada je reč o kinematografiji. Prolazimo kroz krizu, takođe smo promenili vladu, tako da se sve menja, zakoni kinematografije, način njihove primene. Nalazimo se u vremenu nesigurnosti i neizvesnosti. Možda pre čekamo da vidimo šta se dešava, nego što hoćemo da izguramo projekte.  

Autor teksta: Jelena Nađ, prevod: Jelena Kovač