Četrdeset godina ćutanja - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Četrdeset godina ćutanja

Sociedad

Četrdeset godina ćutanja

Slavni nobelovci i najpoznatiji živi predstavnici „buma“ u latinoameričkoj književnosti nekada su, kao bliski prijatelji i kumovi, delili porodičnu trpezu i poglede na svet. Sve dok nije nastupio „zao čas“.

Upoznali su se davne 1967. godine u Venecueli na dodeli najprestižnije literarne nagrade u Latinskoj Americi Romulo Galjegos (koju je Mario Vargas Ljosa osvojio za roman Zelena kuća, na španskom La casa verde). Iste godine Garsija Markes objavljuje čuveni roman Sto godina samoće (Cien años de soledad), koji inspiriše oduševljenog Vargasa Ljosu da napiše esej od 667 strana pod nazivom Garsija Markes: istorija jednog bogoubistva (García Márquez: historia de un deicidio) kao svoju doktorsku dizertaciju na Univerzitetu Komplutense u Madridu. Istorija jednog bogoubistva predstavlja duboku i minucioznu analizu života i dela Garsije Markesa, od njegovih prvih priča do Sto godina samoće, i smatra se jednom od najboljih kritika čuvenog romana. Kao plod njihovog zajedničkog literarnog angažovanja, 1968. godine objavljuje se studija La novela en América Latina: Diálogo entre Gabriel García Márquez y Mario Vargas Llosa, koja obuhvata javni razgovor dvojice istaknutih kniževnika na temu latinoameričkog pisaca i romana.

 

„Smatram da sam najbolji prijatelj svojih prijatelja, i mislim da me ni jedan od njih ne voli toliko koliko ja volim prijatelja kojeg najmanje volim” (G. García Márquez, El olor de la guayaba)

 

Narednih godina postaju bliski porodični prijatelji, žive u Barseloni, putuju zajedno, a o velikom prijateljstvu svedoči i to što je Gabo krstio Maritovog sina. Šta je pošlo naopako?

Kao u meksičkoj sapunici

Sve je počelo februra 1976. u jednom meksičkom bioskopu, kada je kao grom iz vedrog neba, kako pričaju očevici a novinari i čitaoci daju mašti na volju, Vargas Ljosa nasrnuo na svog dugogodišnjeg prijatelja kada mu je ovaj prišao da ga pozdravi (i srdačno zagrli, kako kažu). Epilog susreta: Kolumbijanac na podu sa masnicom na oku, a znatiželja publike podgrevana spekulisanjem novinara i decenijskim ćutanjem obojice aktera na ovu temu.

Famozni nokaut Vargasa Ljose danima je punio je novinarske stupce, a nakon ovog incidenta po nalogu autora prestaje da se štampa Istorija jednog bogoubice. Postoji više verzija o tome šta je moglo dovesti do fizičkog nasilja, potom i „hladnog rata” izmedju dvaju intimnih prijatelja, a evo i  glavnih pretpostavki:

Hipoteza 1: Žena kao jabuka razdora

Dve godine pre poznanstva sa Garsija Markesom, Vargas Ljosa stupa u brak sa svojom rođakom Patrisijom, koja je ujedno nećaka njegove prve žene, Hulije, opisane u autobiografskom romanu La tía Julia y el escribidor (Tetka Hulija i piskaralo). Uprkos protivljenju porodice, buntovni Vargas Ljosa je sa svojom prvom ženom-tetkom-spisateljicon bio u braku od 1955-1964. godine. Elem, prva verzija sukoba govori o tome kako je kolumbijski pisac pokušao da preotme ženu svom prijatelju, odnosno Patrisiju, ili ga barem, u dogovoru sa njom, načini ljubomornim zvog navodnih Mariovih afera, te je nećemo dublje analizirati.

Hipoteza 2: Ako nije žena onda je sigurno politika

Osim literarnim ostvarenjima, Mario Vargas Ljosa privlačio je pažnju javnosti svojim političkim angažovanjem, naročito radikalnim političkim skretanjem od levice ka desnici, čime je na sebe navukao bes i kritike brojnih intelektualaca širom sveta. Mnogi su njegov prelaz sa komunizma na kapitalizam ocenili kao izdaju. Razočaran porazom na izborima u Peruu 1990. godine, na kojima se kandidovao za predsednika, Mario Vargas Ljosa emigrira u Španiju.

Osim što su 60-tih godina prošlog veka utrli put novom hispanoameričkom romanu, Vargas Llosa i Garsija Markes delili su stavove o idejama Kubanske revolucije, dok je potonji režim Fidela Kastra (Fidel Alejandro Castro Ruz) doveo do sukoba mišljenja dvojice prijatelja. Peruanac je počeo otvoreno da kritikuje promene na Kubi, nazvavši Garsiju Markesa „Kastrovim dvorjaninom”. Nasuprot njemu, autor čuvenog romana Jesen patrijarha zadržao je stav da je socijalizam najbolje rešenje za Latinsku Ameriku i održavao prijateljstvo sa bivšim kubanskim komunističkim vođom.

Sam Vargas Ljosa demantuje ovu hipotezu u jednom intervjuu, tvdeći da njihovo razilaženje nema veze sa političkom ideologijom već je lične prirode.

Hipoteza 3: I posle žene, žena

Po mnogima, ova verzija je najbliža istini. Sklonost velikog peruanskog pisca prema suprotnom polu nikada nije bila tajna, pa ni njegovi povremeni izleti. Kako se tih godina pisalo po novinama, Garsija Markes i njegova supruga Mersedes savetovali su Patrisiju u Mariovom odsustvu da se razvede zbog njegove tadašnje afere, što to je izazvalo gnev njihovog prijatelja.

Neki biografi, novinari i ostali „analitičari odnosa” dvaju višestruko nagrađivanih latinoameričkih pisaca, koji su se u isto vreme borili za svoje mesto pod literarnim suncem, kao razlog zahlađenja odnosa navode sujetu. Peruanac je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2010. godine, dok je njegovom bivšem prijatelju ovo prestižno priznanje uručeno dvadeset osam godina ranije. Da književna javnost dvojicu pisaca i dalje vidi kao rivale, bilo je očigledno nakon komentara koji su se pojavili u medijima nakon dodele Nobelove nagrade Vargasu Ljosi.

No, da li predgovor koji je Mario Vargas Ljosa napisao za četrdesetogodišnjicu izdanja Sto godina samoće 2007. godine znači i zakopavanje ratnih sekira, znaćemo samo ako slavni nobelovci odluče da prekinu pakt ćutanja. Do tada rešavanje misterije u slučaju „Ljosa-Markes” obojica aktera prepuštaju svojim biografima.

 

Autor teksta: Milica Kostić

Autor fotografije: Google images