Beograđanin španskog pera - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Beograđanin španskog pera

Cara a cara

Beograđanin španskog pera

Pisac srpskog porekla Goran Točilovac predstavlja pravo osveženje za hispaniste u Srbiji - svoje romane i priče piše na španskom jeziku, a već više od dve decenije živi i stvara u Parizu.

Predstavljanje romana Nežnost i kazna (Una caricia y castigo) u Institutu Servantes i piščev boravak u Beogradu iskoristili smo da saznamo nešto više o njegovom neobičnom izboru književnog jezika, idejama koje prati u svojim delima, pisanju detektivskih romana, ali i o aktuelnoj kulturnoj krizi u Evropi.

Rođeni ste u Beogradu, detinjstvo ste proveli u Limi, a već dugo godina živite u Parizu. Kako sebe definišete – kao srpskog, latinoameričkog ili francuskog pisca?

Više se identifikujem kao mešavina koja ima srpsku ili, čak, jugoslovensku bazu. Bliži sam tome da sam latinoamerički pisac nego francuski, budući da sam francuski naučio kasno, sa 23 godine. To je zapravo srpska baza koja je provela dugo godina na latinoameričkom terenu, ne samo peruanskom već i argentinskom, pošto sam pre Lime živeo u Buenos Ajresu. Ali to me danas ne opterećuje, ta pitanja sam sebi postavljao kada sam bio mlađi. Sada mi je jedino bitno da sam pisac koji stvara na španskom.

Da li ste za književni jezik izabrali španski zato što Vam je tako lakše da se izrazite?

Reč izbor lepo zvuči, ali to nije izbor već se igrom slučajeva tako desilo. Završio sam Fakultet književnosti u Peruu i oduvek sam voleo da čitam, a kao i svaki pisac, mi smo prvo čitaoci, pa tek onda pisci. U to vreme sam čitao latinoameričku književnost, to jest latinoamerički boom, prvenstveno Marija Vargas Ljosu, Hosea Donosa i Huan Karlosa Onetija. Čitajući njihova dela bio sam u takvom društvu da sam želeo i sâm da pišem, tako da mi je u tom momentu bilo logično da pišem na španskom. Španski jezik je postao moja književna baza, pa mogu reći da je to više došlo prirodno, nego što je bio nekakav izbor. Vezan sam za Latinsku Ameriku, supruga mi je Peruanka i stalno sam putovao tamo, tako da posle nisam imao ni snage ni želje da pokušam da pišem na drugom jeziku, a ni mogućnosti, jer kad izađete iz toka jezika onda je teško početi opet.

Da li nekad u svojim delima unosite elemente srpskog identiteta i da li se javljaju likovi koji imaju karakteristike ovdašnjeg mentaliteta?

Ne, srpski likovi se konkretno ne javljaju. Kad bi se gledalo dubiozno, pronašla bi se neka karakteristika srpskog duha zato što ih i ja posedujem, tako da to mora da se odrazi i na književnom polju kroz likove. U mom poslednjem romanu, glavna ličnost se zove Herman i on bi mogao biti naš čovek. Svakako nije Francuz ili Englez, ali nije ni Latinoamerikanac. Mislim da ličnosti u mojim romanima imaju nečeg našeg zato što je upletena i moja istorija koja se iskazuje na jedan ili drugi način.

Za svoju doktorsku disertaciju odabrali ste egzistencijalni roman Roberta Arlta Los siete locos. Da li je to delo uticalo na Vaš odabir žanra?

Nije slučajno što sam se bavio Arltom u to vreme, mada bih rekao da sam kao pisac mnogo bliži Onetiju, jer sam oduvek uživao čitajući njegova dela. Arltova dela poput Los siete locos i Los lanzallamas su manje interesantana, ali je Arlt svakako jedan deo moje književne istorije. Kad bih morao da biram, Oneti bi za mene bio glavna književna ličnost, ali bih pored njega istakao i Vargas Ljosu i Donosa.

Da li se danas osećate kao Latinoamerikanac u Parizu i da li je i danas “grad svetlosti” ono što je bio za vreme boom-a?

Pariz je bio izuzetno privlačan 60-ih i 70-ih godina za latinoameričke pisce, ali sada više nije. To je bilo vreme Kortasara i njegovog Pariza, a za vreme frankizma Madrid i Barselona su praktično bili sela gde nije postojao kulturni život. Ja sam došao u Pariz u momentu dok je on još bio privlačan i tamo sam i ostao. Osećam se blizak latinoameričkom piscu, međutim, ne osećam se kao pravi latinoamerički pisac zbog svog balkanskog porekla, ali i zbog svog stila pisanja, jer neko ko čita moja dela ne bi mogao da zaključi da li sam pisac iz Južne Amerike ili ne.

Da li mislite da je Madrid danas ono što je Pariz bio u vreme boom-a?

Njegovo vreme je već prošlo usled krize. Madrid jeste bio atraktivan do pre četiri-pet godina, ali, nažalost, kriza je takva da se osiromašilo najviše na kulturnom nivou. Činjenica je da izdavačke kuće koje su izdavale oko četrdeset romana godišnje, sada izdaju svega petnaestak. I tiraži su se smanjili. Roman Nežnost i kazna trebalo je prvo da bude objavljen u Barseloni umesto u Peruu, ali je zbog krize taj plan propao. Kriza je realna i oseća se. Svake godine idem na festival detektivskog romana Semana negra u Hihonu, u kneževini Asturijas, i znam kako je bilo pre 15 godina, a kako je sada. Razlika je neverovatna i to je zaista tužno.

Koju književnu ideju pratite u svojim romanima?

Pisac uvek ima neku svoju viziju i želju u kom pravcu hoće da ide i koji je njegov književni svet. Nažalost, ne postoji mnogo različitih književnih svetova, tako da se držimo pojedinih i radimo u tim okvirima. Ali, i to može da se menja. Mojih prvih pet romana spadaju u krimi romane i više predstavljaju igru sa žanrom nego sam žanr, dok je poslednji roman pisan na nekom drugom, apstraktnom nivou. Svakog pisca možemo rezimirati kroz nekoliko ideja koje obrađuje, ali tu uvek postoji mnogo više. Na primer, za mene nije važno ko je počinio ubistvo u detektivskom romanu, važna mi je određena filozofija ubice, ali i igra koja je prati, jer na taj način otvara druge igre i druge mogućnosti.

Da li mislite da je naša svakodnevnica puna nasilja i da li je to jedan od razloga zašto je detektivnski roman veoma popularan žanr?

Novela negra postoji tek desetak godina u Latinskoj Americi, a ipak nasilje na tom kontinentu je bilo i te kako teže i jače nego bilo gde u Evropi, da ne govorimo o terorističkim pokretima, diktatorima, drogi, prljavom novcu. I pre toga je bilo velikog nasilja, ali nije postojao crni roman. Verujem da se sada pojavljuje zbog izdavačke rekuperacije, budući da detektivski roman prodaje knjige. Danas je to jedna opšta mešavina žanrova i više se piše o tome. Kad dolazite iz Latinske Amerike gde je nasilje svakodnevna pojava, nasilje u Evropi se ne može porediti sa tim.

U Evropi je trenutno izuzetno popularan „skandinavski noar“. Da li mislite da će on donekle uticati i na Latinsku Ameriku?

Skandinavaski noar je evropska pojava koja traje već više od deset godina, a napoznatiji predstavnik je svakako Hening Mankel (Henning Mankell). To je interesantna pojava, budući da smo svi imali neki pojam o skandinavskim zemljama kao o zemljama gde se lepo živi i gde nema kriminala. Odjednom se pojavljuje Mankel i iznosi nam neverovatne činjenice - da su tamošnji ljudi rasisti, bivši nacisti, da droga kruži svuda po gradu, da je upletena mafija. To je bilo nešto novo i neočekivano, tako da su se i drugi priključili tom vozu, ali smatram da je ta moda već pri kraju.

Budući da već dugo živite u inostranstvu, kako vidite trenutnu društvenu situaciju u Srbiji?

Činjenica je da smo mi ipak živeli u dobe gde je sve bilo i veće i otvorenije nego danas, ali i nekako „međunarodno”. Sećam se da je ceo svet dolazio u Beograd za vreme Bitefa, a danas je sve smanjeno i kulturna ponuda je manja. Jedino što dobro radi su pozorišta, ali bioskopi su propali. Kriza je prisutna i to se vidi na ljudima, međutim, situacija je trenutno svuda takva, kako kod nas, tako i u ostatku Evrope.

Točilovac ističe da su od srpskih pisaca na njega najviše uticali Danilo Kiš, i to prvenstveno sa romanom Bašta, pepeo, ali i David Albahari, Vladimir Arsenijević, Srđan Valjarević i drugi. Doduše, priznaje da srpske pisce slabo čita u poslednje vreme, jer se trudi da što više zadrži svoj književni jezik - španski.

Autor teksta: Marija Gudurić i Ivana Petronijević

Autor fotografije: Institut Servantes