Barseloneta mi je drugi dom - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Barseloneta mi je drugi dom

Deporte

Barseloneta mi je drugi dom

Marko Petković je ove sezone naš jedini igrač u redovima vaterpolo kluba Atletik-Barseloneta. Kao rođeni Beograđanin, na završnici Lige šampiona svom timu bio je i domaćin. Marko za Refleho govori o utiscima, svom putu do Barselonete i životu u Barseloni.

Karijeru je započeo u klubu Beograd, a nastavio u turskom Galatasaraju. Sledeća stanica bila je ekipa Budve, u kojoj je odigrao dve sezone i prvi put nastupio u završnici Lige šampiona u Rimu 2011. godine. Tu ga je zapazio trener Atletik-Barselonete, Santjago Fernandes, ponudivši mu ugovor koji će mu doneti najveću satisfakciju u dosadašnjoj karijeri: dve veoma uspešne sezone krunisane osvajanjem španskog prvenstva i trećim mestom u Ligi šampiona, odlične uslove, ekipu koja mu je kao porodica i grad koji mu pruža sve ono što voli. Ponosan na bronzu koju su osvojili u Beogradu, kao i na atmosferu koju su naši navijači napravili na tribinama, govori nam o utiscima i životu u Barseloni.

Kakvi su ti utisci sa Fajnal Fora?

Već sam učestvovao na jednom Fajnal Foru, ali nije mogao da se poredi sa ovim u pogledu organizacije i navijanja. Za mene je bio veliki motiv da igram protiv Partizana ili Crvene zvezde u Beogradu. Ovaj turnir bio je poseban najviše po atmosferi van bazena, na tribinama, koje su pre svega pravile „Delije“, pošto je bilo malo navijača Partizana na utakmici koju smo mi igrali. Pitanje je da li će se ponoviti takav spektakl u vaterpolu. Možda u domaćem prvenstvu i kada igra Zvezda, ali ne u nekom evropskom takmičenju.

Po čemu se Barseloneta razlikuje od ostalih klubova u kojima si igrao?

Za razliku od nekih drugih, u Barseloneti mi se posebno sviđa što smo cele sezone igrali baš kao tim i tako uspeli da izgradimo porodičnu atmosferu.

Kako si naučio španski?

Predznanje sam stekao  gledajući seriju „Porodica Serano“. Mislim da je španski jezik za nas prilično lakši od nekih drugih jezika. Prvih nedelju dana kada sam stigao tamo pričao sa trenerom i saigračima na engleskom, dok se nisam organizovao. Ali posle tih nedelju dana sam ih sve okupio i zamolio ih da mi pričaju isključivo na španskom. Mogao sam da razumem oko 70% svega što mi kažu, ali nisam mogao sam da sklopim rečenicu. Mislim da je to bio pravi potez jer nisam išao u neku školu jezika i kroz sam razgovor sa njima i njihovo ispravljanje došao sam do toga da sasvim dobro pričam španski.

Ko ti je najboji prijatelj u ekipi?

Sa svima se družim, ali izdvojio bih Fransiska Fernandesa (Francisco Fernández) koji nosi broj 8. On mi je kao brat još od prvog dana. Provodimo mnogo vremena zajedno i prvi je koji mi se uvek našao šta god da mi je bilo potrebno. Jedna je od retkih osoba u mom životu za koje mogu da kažem da mi je pravi prijatelj. Nadam se da će se to prijateljstvo nastaviti i kada jednog dana odem iz Barselone.

Kakav je tvoj život u Barseloni u odnosu na život u Beogradu?

Rekao bih da nema mnogo razlike, ma koliko to ljudima moglo čudno da zvuči. Barselona je specifičan grad, ali me ipak podseća na Beograd. Osećam istu radost kada se probudim tamo i ovde.

Da li ti je bilo teško da se navikneš na nešto?

Najteže mi je bilo da se naviknem na dnevni ritam. Tamo se prva kafa pije tek oko 11 sati, ruča se oko 3 ili 4, a večera oko 10 i dok stignem kući da spremim nešto, onda moram i kasno da legnem. Ali zato mogu duže da spavam jer je prvi trening tek oko 11. Što se tiče hrane i mentaliteta, nije bilo problema. Mirko Blažević, bivši pomoćni trener Barselonete, rekao mi je da su dosta obazrivi u početku kada dođe neko sa strane, ali kada te prihvate, onda znaš da je to ozbiljno. Sada imam upravo takav odnos sa timom.

Šta ti nedostaje iz Beograda?

Pored meni bliskih i važnih ljudi, nedostaje mi hrana, pa se trudim da uvek ponesem odavde nešto od začina. Noćni život je tamo odličan, ali ja ipak volim da odem u kafanu i da slušam tamburaše. Kada se pojavi nostalgija, onda se sastanemo Josip Vrlić iz Hrvatske i ja, pa se zabavimo na naš način. Ali, ništa posebno mi ne nedostaje. Dešavalo mi se i da dobijem od trenera po četiri-pet dana pauze, ali mi se ne ide kući, ja ostanem tamo jer nemam potrebu da odem. U Budvi mi se dešavalo upravo suprotno.

Šta je najlepše u Barseloni za tebe?

Volim ribolov i meni je najlepše da izađem na pučinu čamcem, da odem daleko od grada i buke, i da se opustim.

Kakvi su ti planovi?

Ostajem u Barseloneti naredne sezone, ali voleo bih da produžim ugovor na godinu, dve ili četiri jer sam zadovoljan svojim životom u Barseloni.

 

 Fransisko Fernandes za Marka kaže da je strastveni pecaroš i odličan domaćin i da ga uvek pozove na večeru kada ulovi dobru ribu. Slušajući njega i Josipa Vrlića, pokušao je da nauči nešto srpskog, ali priznaje da je ubrzo odustao jer mu se čini nemoguće. Posebno ističe kako je Marko brzo naučio jezik: „Iznenadilo me je kako je Marko lako naučio kastiljanski. Kada je stigao rekao mi je »pričaj mi na španskom«. Već je znao nešto, ali odmah je već baš, baš dobro pričao. To mu je olakšalo da se brzo prilagodi. I takođe je naučio neke od španskih običaja. Omiljeni mu je sijesta“.

 

Autor teksta: Jelena Bašević

Autor fotografije: arhiva kluba Atletik-Barseloneta