Balkan kao opsesija - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Balkan kao opsesija

Literatura

Balkan kao opsesija

"Vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti", kaže meksički pesnik Havijer Gutjeres Losano.

Fernando Valverde, pesnik iz Granade, rođen 1980. godine, bez ikakve sumnje je jedan od najviše nagrađivanih glasova nove poezije na španskom jeziku. Doktor nauka na polju hispanske filologije, i diplomirani filolog romanista, takođe je radio kao novinar u kulturnom odeljku lista El Pais.

Ipak, vrednost ove publikacije ide dalje od pesničkih vrednosti. Fernando Valverde je, poput mene, opsednut Balkanom i temama vezanim za nekadašnju Jugoslaviju. Ovim temama je posvetio istraživačke radove, članke u novinama i časopisima, pesme, i pre svega veliku ljubav koju sačinjava ova strast. Ukoliko bih želeo da budem iskren, trebalo bi onda da okrivim Balkan za uspostavljanje jednog ovako divnog prijateljstva.

Bez daljeg odugovlačenja, delim radost koju je sam pesnik osetio onda kada je video da su njegove pesme prevedene na jezik koji živi duboko u njegovom srcu. Duboko se zahvaljujući srpskoj pesnikinji Mini Gligorić, koja je takođe prevodila meksičke pesnike Alija Kalderona i Marija Bohorkesa, predstavljamo dve pesme Španca Fernanda Valverdea.

 

 

PAD

Mojoj majci

 

Sećaš se kako ginu pelikani?

Ispod popodnevnog sunca

što bije obalu Pacifika

voda ih glođe, kao olovo.

 

Ništa im ne može pomoći.

 

Toliko je časti u praznini,

toliko ljubavi nosi njihov let,

da poslednji tren se zbiva u tišini.

Jedino ostaje

udar njihovih trupova o vodu

kao glasina neuhvatljivog vetra.

 

Iz te sobe ne vidi se more,

nema visokog stenja, nema horizonta

kog nisu uništili.

 

Nije važno,

predosećaš glas u ovoj crnoj noći,

skoro dodiruješ mu ruku.

 

Setićeš se tada, pred nagoveštaj mraza,

da u jesen to more koje toliko voliš

ponovo je sivo i ostavlja

imena prošlosti ispisana u pesku.

 

Sela si da ih posmatraš.

 

Ispred tebe,

krivi se horizont,

jedan dečak uranja među talase

A istok, topao, savršen,

izdaje i gura ga.

 

Došla si da me spasiš.

 

Tvoje ruke,

sad tako krhke,

pokrivaju moje devetogodišnje telo

i pružaju se ka obali.

 

Tačno je,

iz ove sobe ne vidi se more

ali strepe moje ruke kao i onog dana.

Uzimam sad tvoje,

oseti kako te volim,

kako braniš me od straha jednim pokretom ruke,

kako život ti je razapet među prstima.

 

Ostavi meso sa strane,

udari tvog lica o vodu

izlomili su svetlost.

 

Nema zvezda ispod okeana.

 

Otvori oči,

smrt je tako slepa da zbunjuje te strah.

Otvori oči,

potraži me sad usred ovog okeana,

ščepaću te snažno,

stezaću te,

nađimo našu obalu,

more još nije ispisalo naša imena,

danas je, nismo prošlost,

slan je znoj,

penasto more u prkos stenama

jeste strah na tvojim usnama.

 

Život nas čeka.

 

 

 

Jezero

 

Taj sneg koji gaziš postaće blato

a u jezeru biće mog odraza bez tvog.

 

Prošao sam ivicom obale,

Hteo sam njom suvim stopalima

Ali toliko posrnuo, sve do bola mojih ruku.

 

Ispod trave čekaju kamenovi

da pridrže moju kožu kao raskršće.

 

Ali nikad je ne prisvoje,

tela su tako lepa dok miluje ih vreme

da ne pripadaju nama,

ona su zabranjena šuma.

 

Ostaće zauvek znak jednog odraza

jer neće ruke zaboraviti sve

čak i kada prenamnože se sumnje.

 

Pesme koje zaboraviš su tragovi u snegu

i na pučini jezera ruši se budućnost.

 

 

 

LA CAÍDA

A mi madre

 

 

¿Recuerdas cómo mueren los pelícanos?

Bajo el sol de la tarde

que golpea la costa del Pacífico

el agua los engulle como al plomo.

 

Nada puede salvarlos.

 

Hay tanta dignidad en el vacío,

tanto amor en sus vuelos,

que en el último instante escogen el silencio.

Sólo queda

el golpe de sus cuerpos contra el agua

como un rumor de viento imperceptible.

 

Desde esta habitación no puede verse el mar,

no existen altas rocas y no queda horizonte

que no hayan destruido.

 

No importa,

intuyes un rumor en esta noche negra,

puedes tocar su brazo.

 

Recordarás entonces, al percibir el frío,

que en otoño ese mar que tanto amas

se vuelve gris y deja

los nombres del pasado escritos en la arena.

 

Te has sentado a mirarlos.

 

Frente a ti,

torciendo el horizonte,

un niño se sumerge entre las olas.

El levante, tan cálido y perfecto,

lo traiciona y lo empuja.

 

Has venido a salvarme.

 

Tus brazos,

tan frágiles ahora,

cubren el cuerpo de mis nueve años

hasta tocar la orilla.

 

Es cierto,

desde esta habitación no puede verse el mar

pero tiemblan mis manos igual que aquella tarde.

Ahora cojo las tuyas,

siente cómo te amo,

cómo salvas mi miedo con tus gestos,

cómo tienes la vida sujeta entre los dedos.

 

Deja a un lado la carne,

has golpeado tanto tu rostro contra el agua

que la luz se ha quebrado.

 

No hay estrellas debajo del océano.

 

Abre los ojos,

es tan ciega la muerte que el temor te confunde.

Abre los ojos,

búscame ahora en medio de este océano,

voy a agarrarte fuerte con mis brazos,

siente cómo te aprieto,

busquemos nuestra orilla,

el mar no ha dibujado nuestros nombres,

es hoy, no somos el pasado,

es salado el sudor,

es la espuma del mar contra las rocas

este miedo en tus labios.

 

Nos espera la vida.

 

 

EL LAGO

 

Esta nieve que pisas va a convertirse en barro y en el lago veré mi rostro sin el tuyo.

He transitado el borde de la orilla, he querido cruzarlo sin mojarme los pies y he tropezado tanto que me duelen las manos.

Debajo de la hierba esperan piedras que reciben mi piel como una encrucijada.

Pero no se la apropian, los cuerpos son tan bellos cuando el tiempo los toca que no nos pertenecen, son un bosque prohibido.

Quedará para siempre la marca de un reflejo porque no van los brazos a olvidarlo todo aunque se hagan más grandes nuestras dudas.

Las canciones que olvidas son huellas en la nieve y en la piel de los lagos se deshace el futuro.

(De Los ojos del pelícano)

Autor teksta: Havijer Gutjeres Losano (Javier Gutiérrez Lozano), prevod: Dušan Milosavljević

Autor fotografije: Fernando Valverde