Avantura duga 17 000 km - Reflejo časopis

Reflejo logo

Que Pasa Društvo Hispanista
Avantura duga 17 000 km

Hilo serbio-hispano

Avantura duga 17 000 km

Mladi Beograđanin Sava Pantelić prošle godine otisnuo se u višemesečnu avanturu po Latinskoj Americi, posetio čak pet zemalja, obišao neke od najpoznatijih svetskih znamenitosti i upoznao temperament lokalnog stanovništva.

Šta te je navelo da se upustiš u petomesečnu avanturu po Južnoj Americi?

Kako sam završio fakultet, hteo sam da iskusim nesto drugačije i da iskočim iz uobičajenog koloseka – škola, posao, penzija. Želeo sam da putujem bez obaveza, bez planova, sa rancem na leđima .Jedan od ciljeva mi je bio i da naučim španski. Južna Amerika je ispunjavala sve kriterijume.

Obišao si Peru, Boliviju, Argentinu, Čile i Urugvaj i prešao oko 17 000 kilometara. S kim si putovao i kako je izgledao sam početak tvojih putešestvija?

Prvih mesec i po dana putovao sam sa svojom najboljom drugaricom Katarinom Gvozdić. Zajedno smo obišli Peru i volontirali preko Mladih istraživača Srbije u selu Utikjak (Uticyac) na severu Perua. Projekat je bio zamišljen kao kulturna razmena – nas devetoro volontera iz Evrope predavali smo engleski deci iz osnovne škole i pričali im o našim zemljama, dok su nas meštani učili njihovom načinu života. Katarina se potom vratila u Evropu, a ja sam nastavio sam – putem Bolivije, Čilea, Argentine i Urugvaja. Nije uvek bilo lako, ali retko kad sam se osećao usamljeno. Imao sam prilike da upoznam divne ljude u hostelima, preko kauč-sufringa (couchsurfing), na ulici, kao i tokom dugih autobuskih putovanja.

Dakle, uglavnom si se služio autobusom da bi prelazio iz jedne zemlje u drugu?

Da, glavno prevozno sredstvo koje sam koristio bio je autobus – pružao mi je najviše fleksibilnosti i bio je najjeftiniji način da se pređe ovaj ogromni kontinent. Moram da podelim sa vama da su neki autobusi bili bolji od svih koje sam dotad u životu video – široka sedišta i kuvana večera su bili moji česti „saputnici”. Što se tiče samog prelaska granice, nisam imao većih problema, mada su povremeno pogranični službenici bili zbunjeni srpskim pasošem.

Imao si prilike da vidis i doživiš stvari koje su nama Evropljanima uglavnom samo poznate iz geografije ili dokumentarnih filmova. U Peruu je to svakako jedno od novih sedam svetskih čuda, Maču Pikču. Kakav je pogled sa vrha svetog grada Inka?

Kaća i ja smo posetu ovom nalazištu ostavili za kraj naše peruanske avanture. Do tada smo videli puno fantastičnih ostataka kultura. I nekako nismo znali da li će nas Maču Pikču malo razočarati. Probudili smo se rano, oko 4 ujutru, i krenuli da se penjemo uz drevne Inka stepenice od sela u podnožju (Aguas Calientes) do ulaza u grad. Uspeli smo da uđemo među prvima i bili potpuno opčinjeni onim sto smo videli. Strme planine, lebdeća izmaglica i tropsko zelenilo okruživali su grad Inka, tako precizno sagrađen, da se i danas pitamo kako su uopšte uspeli da se popnu tako visoko. Ostali smo ukupno jedanaest sati uživajući u pogledu i istražujući ostatke hramova, kuća i bedema. Maču Pikču je definitivno jedno od najmagičnijih mesta koje sam posetio.

A u Boliviji si spavao u hotelu izgrađenom od soli i video aktivni vulkan?

Interesantno je da u Boliviju prvobitno nisam ni planirao da odem, ali sam na kraju ostao čak dva meseca. Mislim da me je ovaj deo putovanja najviše promenio, moto mi je bio: „Jednom se živi, ko zna kada ću se vratiti u ovu neobičnu zemlju, treba probati sve što ti život pruža”.

Priroda je neverovatno raznolika – jezero Titikaka (na 3800 metara nadmorske visine), jugozapad Bolivije i Salar de Uyuni (jedna od najvećih slanih ravnica na svetu), amazonska džungla i pampa. Sto se tiče hotela od soli, bilo je vrlo zgodno prespavati tamo jer je noću u pomenutoj slanoj ravnici vrlo hladno, a zidovi od soli su odličan termoizolator.

Ono što nas uglavnom asocira na Argentinu su pampe, La Plata i fudbal. Na šta ti danas pomisliš kada se pomene ova država?

Uvek se setim ljubaznih i druželjubivih Argentinaca koje sam upoznao, osećao sam se kao da se znamo godinama. Bili su spremni da mi pomognu, zanimalo ih je odakle sam i kako sam se odlučio da dođem baš u njihovo mesto.

Dopala mi se Mendosa (Mendoza), najzeleniji grad u kome sam ikada bio. Na biciklu sam obišao okolne vinograde i probao čuveno vino Malbec.

I Buenos Ajres je ostavio jak utisak – a posebno muzika i ples. Išao sam na par časova tanga i naučio osnovne korake, naravno nedovoljno dobro u odnosu na Portenjose. Jedno zabavno veče je bilo i La Bomba de Tiempo, veče bubnjara koji su napravili odličnu atmosferu na otvorenom.

Iz Argentine si nastavio ka Urugvaju. Koliko se ova zemlja razlikuje od prethodnih koje si posetio i koja avantura te najviše vezuje za nju?

Urugvaj je mala, mirna zemlja – neobičan kontrast u odnosu na ostale juznoameričke divove. Jedno od najlepših mesta koje sam posetio tokom pet meseci je Cabo Polonio (Rt Polonio). Sastoji se od raštrkanih šarenih kućica, okružen je peščanim dinama i dugim plažama. Izgledalo je kao selo iz serije knjiga „Pet prijatelja” koje sam obožavao da čitam kad sam bio mali. I povrh svega, uživao sam posmatrajući koloniju morksih lavova na samom rtu.

Tokom putovanja si bio u stalnom kontaktu sa lokalnim stanovništvom. Kakav su utisak ostavili na tebe? Koliko su slični nama? A koliko se međusobno razlikuju?

Imao sam sreće da upoznam lokalce različitih profesija i interesovanja. Mnoge je zanimalo odakle sam i šta radim tako daleko od kuće (najviše su se čudile bakice na pijacama u Boliviji gde sam često ručao). Takođe sam zahvalan svojim couchsurfing domaćinima koji su se uvek trudili da me ugoste kao da smo rod rođeni. Voleo bih da putujem sa rancem po Balkanu, pa da bolje mogu da uporedim kako se ljudi odnose prema putnicima bekpekerima.

Sada kada na svoje putovanje možeš da gledaš sa određene distance, kakvi su ti utisci? Da li si otišao sa tipičnom slikom Latinske Amerike koju svi imamo i koliko se ona zapravo poklapa sa onim što si tamo zatekao?

Mislim da u Evropi ne čujemo često šta se dešava na ovom velikom i sve značajnijem kontinentu. Neverovatno je koliko malo znamo o, na primer, drevnim civilizacijama koje su živele i stvarale pre dolaska Španaca. Takođe, smatram da je slika koju nam danas predstavljaju mediji pomalo iskrivljena i jednostrana. Tako su se mnogi moji poznanici brinuli da li će me neko kidnapovati tokom puta – moram da naglasim da se nijednom nisam osećao nesigurno. Upravo zbog toga je važan rad Društva hispanista i drugih organizacija koje se bave približavanjem dalekih kultura našem području.

Autor teksta: Milica Lilić

Autor fotografije: privatna Savina arhiva